Мирис језера лагано се мешао са вечерњом свежином. Крошње дрвећа уплитале су високу куполу, а кроз лишће лагано су ме миловали зраци сунца. Сва природе око мене се спремала за заслужени починак, док сам дрхтавим прстима муљао по песку. Прстима сам цртао висока утврђења, широке палате и тамна оружја, а ниједна идеја ме није могла задовољити. Била је то заиста савршена пропорција; што је моја душа била шира то је више желела. Не знам зашто сам толико патио због тога. Просто није постојала ниједна једина ствар која је могла да ме задовољи. Таман што бих затрпао рупу коју зовемо душа, она се опет будила и бунила. Тражила је смисао, циљ дубљи и од овог језера. Била је брза као река, увек хрлила напред и тек што бисмо једну идеју испунили, она би већ глодала следећу и чупала наредну.
Умор ми се разливао по мишића док сам у песку цртао бића са очима попут звезда. Можда ме то засити. Цртеж за цртежом, пријатељ за пријатељем, ређали су се мали створови и моје срце по први пут од револуције је заиграло. Задовољан цртежом, кренуо сам да ваљам моје нове сапутнике од блата на обали језера.
Близанци Олимпа су се заменили, сунчани коњи легли су на грозничави починак и девица је преузела власт са својим стаситим јеленима и девојкама, а ја сам још увек стварао.
Чудан је био тај занос стваралачки. Осећали се овако и Мајка када црта и боји нове цветове?
Нека створењца била су ниска и мршава, друга су имала дуге косе, а трећа дуге руке. Желео сам да сва изгледају другачије, да сва буду другачија да би могла да утеше душу оног другог. Свако је имао свог пара и трудио сам се да исти парови буду створени од исте грудвице земље.
Рибице из језера и друга шумска бића прилазила су и дивила се мом раду. Иако није био савршен, имао је поенту. Свет је заслужио промену, заслужио је ширину разноликости.
Када сам завршио моје дело поново су крвави зраци сунца осветљавали мој чежњиви рад. Фалила им је још једна ситна ствар коју нисам могао да им пружим, нажалост, али сам знао једну богињу која је могла да доврши мој труд.
***
Бесмртност заиста има своје предности, али рачунање времена дефинитивно није једна од њих. Сасвим је могуће да су близанци стигли да се измене хиљаду пута од оне ноћи када сам дао живот новим бићима. Палада им је удахнула живот, али не и бесмртност и када је долазио њихов крај враћали су се назад у земљу. Међутим, нисам више правио глинене фигурице, они су се рађали сами. Стотину пута сам већ присуствовао томе, али стао сам поред језера да поново посмарам. Мајку која је лежала на обали, на истој оној трави где сам и ја седео давно, заједно са оцем који ју је чврсто држао и обасипао молбама да преживе. Понос ми је хранио душу док сам нежно посматрао једно рођење. Никада досада ниједна моја креација није могла да створи опет себе. Крици детета, како су звали тек рођено створењце, запарали су ваздух заједно са веселом песмом. Одмакао сам се од сцене, не желећи да будем посматрач туђе среће, али нисам могао да се одупрем осећају да је њихов успех и мој успех, да је њихова срећа и моја срећа. Богови нису волели моје сапутнике, поготово Громовник, али по први пут нисам проводио време бесциљно жудећи за променом. Створењца су се мењала сама са собом, без обзира на то да ли су их богови волели или не.
***
Трошне даске њихових првих кућа нису се могле мерити са високим металним здањима које су градили. Некада празна обола језера више није имала блато и траву већ чврст и јак темељ куће.
Ако су деца наслеђивала карактер својих родитеља, онда су сви они моја деца.
Високи торњеви цепали су облаке Олимпа, а фасаде и топлота њихових домова надмашили су и најлепша дела хромог бога.
Обожавао сам да као ветар посматрам процес стварања. Волео сам да тихо шапнем идеје или замерке. Крзо њих свакодневно сам стварао и у најједноставнијим сценама. Могао сам да посматрам и учествујем у градњи колосалних и важних грађевина или да седим у кухињи са малим створењем и кувам храну.
Посматрајући их схватио сам да сам погрешно лечио глад своје душе, јурећи за великим и дефинисаним стварањем. Довољно је било и да само седим у сиромашној кућици и нежно сугеришем како да наместе кров и да ме обузме осећај потпуности.
Смејао сам се самом себи.
***
Али лагао бих ако бих рекао да нису постојали дани када сам осећао бол у костима и тиху чежњу за отелотворењем свог ума. Моја душа тражила је свој облик и порицала припадање мом телу. Тражила је тишину туђинства, а у исто време одбијала је да ствара. Ум ми је био мучен помишљу да сам ипак створио своје највеће дело и да је то био крај. Крај мог дара. Зар је било смисла измишљати ако не можеш да надмашиш самог себе? Да ли је моја уметност имала вредност уколико је била свакодневна, обична? Имам ли ја вредност ако моја уместност, мој одраз и израз, нису ништа друго већ нова репродукција старих мисли?
Када би наишли такви дани, волео сам да се окренем створењима. Понекад сам се питао да ли они пате на исти начин, али они су увек имали нове идеје, нове мисли. Нов начин да сликају, нов начин да пишу, нов начин да воле. Гледао сам момка на обали језера како слика језеро као да оно није било већ стотину пута забележено од стране људске руке, а опет он није изгледао тужно због тога. Они су волели то што више њих ствара исто и ценили су своје сличности. Волели су осећај заједнице, исте мисли, исте воље.
Волео бих да тако могу и ја да се осетим.
***
Најстрашније би било када би се уништавали због идеја.
И не мислим то на унутрашњем плану, не, ја мислим на оне дане када почели да одузимају једни другима животе и враћају у земљу. Масовни бол, туга и бес убијали су их.
Није ли смешно када иста ствар која их чини људима исто чини и зверима?
Језерска вода била је смрдљива и масна од крви и киша је разбијала ту болештину са површине док су последњи крици полако утихнули.
Нисам био сигуран да ли и моје лице умива киша или су ово једноставно биле моје сузе.
И створењца су неутешно плакала и њихов бол болео је и мене, једнако као што ме је и њихова радост лечила.
***
Као окрутна шала према мом болу и чежњи за сталним променама, моја креација заувек је била кружна. Било ми је смешно како иако је свако од њих живео другачији, уникатни живот на крају дана свако од њих је стварао један једини идентични круг који је увек исти. Почињао је у блату језара и тамо се завршао без обзира на то шта су радили.
Published by