Una Nikolić – San

Hodala sam zabačenim uličicama. Ubrzavala. A onda i potrčala. Sve to uzalud, čovek u belom me je srušio na pod i odvukao.

Na pozornicu staje čovek odeven u drečavo roze kombinezon, sa belom košuljom preko, cvećem u kosi i izuzetno raznobojnom senkom na očima. Čujem svoje ime i nisam sigurna šta da uradim. Svi gledaju u mene. Začuo se čudan zvuk, a kada sam pogledala iznad sebe tu je bilo jato vrata.… [ČITAJ DALJE]

Una Nikolić

Prošle su godine, decenije, vekovi, toliko krvi proliveno, toliko žrtava, toliko lekcija, a on je konačno nadomak svega što je ikada želeo. Od malena je naučen da nije sličan drugima i da nikada neće ni biti. Lekcija koju mu je prenela njegova majka, pošto u svojoj mladosti toga nije bila svesna. Sada jeste. Zauvek će ih se plašiti. Plašiće se tame koja ih obavija. Osim ako on ne uradi nešto protiv toga.… [ČITAJ DALJE]

Una Nikolić

Vrisci. Vrisci sa svih strana. Svi beže od nečega. Ne znam šta se dešava, ništa mi nije jasno. Stojim, prazno gledam u njihova preplašena lica. Vrištanje je toliko glasno. Izgovaraju neke reči, ali ih ne čujem. Nešto mi se desilo, nije mi dobro. Pašću na zemlju. To i radim, ali lagano, spuštam se na kolena i, gledam. Užasna scena, tela beživotno leže svuda. Kako sam ja uopšte dospela na ovo mesto?… [ČITAJ DALJE]