Vrijeme dođe da se rastaju
duša i tijelo što jedno bijaše.
Kad iziđe vladika Njegošu
pred bijele kamene dvore,
a za njim vikaše đaci s kule
“Oj, vladiko, đe se uputi,
u zla trena, zla kob koluta
Oko zlatna srca tvoja”
A veli vladika s kamena puta
“Teško onom ko tuđu brigu brine
ta svoje odbrinuti neće”
Čuše đaci, pa se vraćaju u kule,
a Njegoš put pred sobom nastavi.… [ČITAJ DALJE]
Категорија: Jelena Vukić
Jelena Vukić – Mrzim očevu stranu porodice, glava druga: Pazi da ne pokupiš kugu u supermarketu
„Ali ja ne želim da uradim to!“ vikao sam.
„Vukašine, saslušaj me, molim te, sine ljubi te majka“ mama me vukla za ruku.
„Ali mama…“ okrenuo sam se i stavio joj ruke na ramena.
Moja mama je bila sitna žena, nešto niža od mene, bledih obraza i tamne duge kose.
„Šta ako umrem“ gledao sam je zabrinuto, a ona je sam ćutala, „šta ako..umrem samo…i više me ne bude…i ti ostaneš sama?“
„Vule, sine majkin, slušaj…moram da ti objasnim nešto…sedi, sedi..“ drhtavim rukama me pogurala i seli smo za trpezarijski sto.… [ČITAJ DALJE]
Jelena Vukić – Čovek po imenu Uve i dečak koji je izgubio ovcu
Tog dana je Uve krenuo u super market kako bi obavio nedeljnu kupovinu. Bilo je suvo i hladno. Nakon što je kupio sve što mu je bilo potrebno, dva puta se posvađao u radnji i sedam puta oštrim, hladnim pogledom prostreljao zaposlene, uputio se ka svom Sabu. Skrenuvši ka parkingu ispred njega se stvorio mali dečak, plave kose, ne viši od 160 cm, sa velikim šalom koji se vukao u barici za njim.… [ČITAJ DALJE]
Jelena Vukić – Južnije-tužnije; Zajedno
Južnije-tužnije
Hladan februarski dan, jezivo leden vazduh prekrio je mali grad. Na termometrima je jedva izbijalo 4 stepena. Sve je tako sivo. Sve je tako pusto. Sve je tako…tužno.
Dečaci, iako oni nisu više bili dečaci, već momci, sedeli su na klupi, nedaleko od škole. Ta sumorna stara zgrada izgledala je neveselo, očajnički, napaćena, poput kakvog zatvora. Čak i drveće gubi boju. Ono jedva cveta i na proleće.… [ČITAJ DALJE]
Jelena Vukić – Skupština stanara i jedan, ne tako prijatan, događaj
Skupina od dvadesetak ljudi sastajala se jednom mesečno u glavnom hodniku zgrade kako bi se izvršio svečan, neizbežan i značajan čin- skupština stanara zgrade.
Na tim zasedanjima strašnog visokog suda raspravljalo se o krucijalnim stvarima, poput- parking mesta, igrališta za decu, ko je kome ukrao bicikl, ko je opet uneo pesak sa plaže u hodnik, i da li je sa Marine terase kapala voda na Olgin veš koji se sušio ispod.… [ČITAJ DALJE]