Skupina od dvadesetak ljudi sastajala se jednom mesečno u glavnom hodniku zgrade kako bi se izvršio svečan, neizbežan i značajan čin- skupština stanara zgrade.
Na tim zasedanjima strašnog visokog suda raspravljalo se o krucijalnim stvarima, poput- parking mesta, igrališta za decu, ko je kome ukrao bicikl, ko je opet uneo pesak sa plaže u hodnik, i da li je sa Marine terase kapala voda na Olgin veš koji se sušio ispod. Sve su to bile teme, odluke i svađe koje su se redovno pominjale. Međutim poslednjih par sastanaka naše stanare brinulo je nešto drugo…
Kako bi mogli da imaju pristup saveta mesne zajednice svog naselja morali su da izaberu predsednika skupštine stanara.
Božidar je mislio da to treba da bude on s obzirom da je on predložio prvi skupštinu stanara, na šta je Elio rekao da on to zaslužuje jer je on mlad, lep i učen čovek, ali je Cveta rekla da bi trebalo da se odluči glasanjem. Međutim Dijana je rekla da je jedino fer ako su svi stanari tu, mada su znali da se onaj student iz potkrovlja, Denis nikad ne pojavljuje, jer je verovatno zaboravio kako izgleda biti trezan.
Među stanarima izdvojila se jedna visoka žena u sportskom prsluku i nju balans patikama, kovrdžave plave kose i kamenog pogleda.
„Ja bih da budem predsednica“ rekla je mirno.
„Anita, jesi sigurna da to nije…previše izazovan posao za jednu ženu?“ upitao je Adrian podrugljivo, da bi je, naravno, iznervirao.
„A šta bi ti tačno znao o tome šta jedna žena može?“ uzvratila je Anita istim stamenim glasom.
„Eto, znao bih…u mesnoj zajednici su uglavnom muškarci, okrutni i grubi, neće te slušati“
„A tebe hoće? Peško…“ brecnula se Anita.
„Ponovi to ponovo?!“
„U redu…um…a šta kažete da glasamo sledeći put?“ dodala je mirno Cveta. „Mislim da se svi slažemo da bi i Anita i Adrian bili sjajni predsednici“ dodala je uz nervozni osmejak.
Svi prisutni potvrdno klimnuše glavama, znajući da su i Anita i Adrian ljudi u koje možete da se pouzdate, sjajni komšije a i prijatlji. Jedino što je narušavalo to je bio njihov temeprament i sklonost burnim svađama…
Nedelje su preletele a naši kandidati se nisu opustili po pitanju ko će odneti počasnu titulu predsednika skupštine stanara. Adrian je već imao spremljen kec u rukavu i čim su započeli sa sastankom preuzeo je glavnu reč.
„Povukao sam neke veze i vezice i radio na tome da se sutra ujutru promene stare cevi u zgradi, te voda više neće biti prljava- “, nije ni završio rečenicu a vidno oduševljene se pojavilo na licima stanara, „I ne, ovo ne radim da biste me izabrali za vašeg novog predsednika, već samo kao dobar komšija i prijatelj, volim da pomažem drugima“ njegove oči bljesnuše, i korz gomilu su bile uprete pravo u Anitine oči koje su kiptele od besa. Znala je da je pokvaren i samo želi da zadobije poverenje komšija. U redu, tako ćemo da igramo znači, pomislila je. Sad nema predaje. Mogla sam da se izborim za ono parking mesto i umalo se pobila sa Markom koji je izvadio palicu, znači mogu da pobedim i ovu ljigu.
Nakon nedelju dana na ulaznim vratima zgrade svanuo je papir na kojem je pisalo „Zasadimo drveće- za lepšu i zdraviju okolinu!“ a u potpisu su se našli Anitini inicijali. Tog popodneva iza zgrade se našlo dosta stanara sa decom, spremni za sađenje. Kao i Adrian sa sinovima.
„Hejj, zdravo svima!“, obratila se Anita, „Pošto smo stalno okruženi ovom gadnom i zagađenom sredinom mislila sam da bi bilo lepo zasaditi neko drveće i u našem zajedničkom dvorištu. Dobijala sam mnoge predloge, ali sam se na kraju odlučila sa drvo masline! Lepo izgleda a i daje korisne plodove!“ čulo se odobravanje i divljenje u glasovima mase, i svi su se bacili na posao.
„Znaš, kad ja postanem predsednik, mislio sam da zasadimo neko veće i korisnije drveće“ prošaputao je podrugljivo Adrian Aniti u prolazu. Anitin odgovor na to je bio – isplažen jezik. Adrian je okrenuo glavu i nestao među ljudima.
Dvoje komšija više nisu mogli ni da se pogledaju, ako bi jedno išlo liftom, ovo drugo bi pak krenulo stepenicama. Ako je jedno krenulo da se parkira, ovo drugo je tražilo mesto skroz na drugom delu parkinga. Ako je jedno krenulo u biciklanu, drugo bi sačekalo da izađe, pa tek onda uđe po svoje biciklo. A svaki put kada bi prošli jedno pored drugog Adrian bi joj dobacio „Je l ti dobra voda sa česme, a?“ što je u Aniti budilo potrebu da ga isprebija golim pesnicama.
Bila je već ubeđena da će on biti izabran za novog predsednika kućnog saveta. Međutim jednog jutra, kada je krenula da opere ruke i umiva se shvatila je da voda smrdi. Sipavši malo u čašu i primakavši usnama primetila je- voda ne samo što smrdi, već pridobija i bljutav ukus. Postaje slana, gorka, poput blata. Nakon jedne ture povraćanja strčala je i žustro kucala Adrianu na vrata dok nije otvorio u kućnom mantilu.
„Evo ti, tvoja sjajna voda! I tvoje nove cevi…“ rekla je razrogačenih očiju gurajući mu čašu u ruke, kad se on opet okrenuo i otrčao do kupatila, čuli su se gadni zvuci povraćanja pomešani sa još gadnijim psovkama.
Taj dan svi u zgradi su povraćali.
Sledeći dan Anita je svima poslala salatu od maslina za brz oporavak, a Adrian se izvinio.
Posle dva dana na skupštini stanara Adrian je sam priznao grešku, složio se sa ostalima, i čestitao novoj predsednici skupštine stanara- Aniti.
Published by