Lenka Grković – Ponos porodice Blek

Pokušavao sam da se oduprem bledim rukama što me vuku u dubine ove pećine. Moram da odplivam odavde. Nisam još završio započeto. Još ima svetla, još uvek moram da uništim prokletu amajliju. Sve je potamnelo.
Kao te večeri.
Kad je užurbano, grubo pakovao prvo što bi dohvatio sa kreveta i turnuo u kofer gde je čuvao ploče iz  blatokrvnog sveta.
Zašto sam rekao blatokrvnog? U životu nisam rekao blatokrvnog.
Majka ga je opet psovala po odajama, kao što su redovno i slike po hodnicima. Opet neću moći da čitam na miru.
– Ideš? Opet?
– Da!
Penjao se na stolicu da bi pokupio ostale knjige.
– Jednim pokretom štapića možeš sve to da spakuješ.
– Stvarno me cela kuća želi što pre napolje.
Zagrizao sam sebi jezik. Nisam želeo da baš tako zvuči.
– Kuda ćeš onda?
– Kod Poterovih.
Tresnulo je kad je zatvorio kofer. Smirio se. Pokreti su mu postali sporiji, pribraniji. Iznenanuđujuće za prirodu mog brata.
– Vratiću se… Ako brineš za sramotu ove usrane porodice. Uvek me pokupe… Znaš da nije prvi put…
Pravi se kao da nisam čuo svađu zbog kog ga majka psuje u dnevnoj. Kao da nisam čuo njegove vriske kada je otac uperio svoj štapić na njega. I dalje stoji, naslonjen na zatvoren kofer okrenut leđima od mene. Ne može me ni u oči pogledati. Oduvek sam bio bolji lažov od njega. Zato sam verovatno uspeo i da budem omiljeno dete. Neko je morao da zauzme tu ulogu.
Al zar bi mene lagao?
Da li bih ja zapravo podneo istinu?
Skretao sam pogled bilo gde osim u njega. Držao sam se mirno skrštenih ruku koliko god mi je srce besno udaralo.
– Jebi se!
Šapnuo sam glasno izlazeći  iz sobe. Hodnik je postao uži, i mračniji, i prašnjav, pun smeđih požutelih knjiga. Bila je školska biblioteka, specifično između polica pod „Istorija čarobnjaka i veštica“. I samu bibliotekarku mrzi da porlazi ovde, pa je savršeno mesto da se proćaskaš sa osobom sa kojom ne možeš da budeš viđen, i da odigraš po koju partiju šaha. Ispred je bio on. Sa svojom glupom razbarušenom kosom, sa svojim glupim naočarima, sa svojim glupim zbunjenim pogledom (koji sam izgleda samo ja mogao primetiti). Sa uplašenim pogledom… Pomalo i razočaranim…
Zurio je u crnu zmiju izmigoljen oko lobanje na mojoj levoj ruci.
– Nadao sam se, da je Sirius lagao…
Ćutao sam. I da sam znao kako da obljasnim ne bih mogao izustiti. Čak sam i njega izneverio.
– I šta? Ti ćeš sad NjEMU služiti? Ići okolo u ubijati nedužne za NjEGOVO ime?! To si ti?! To želiš da budeš?
– Nije o tome šta ja želim… Moja porodica… Ovo je moja dužnost.
– O zajedbi svoju porodicu! Oboje znamo da ih podjednako mrziš kao Sirius. Znaš, možda čak i više. I sam znaš da imaš puno pravo da ih mrziš…
– Naravno da ne razumeš…
– Slušaj! Ako je Sirius, mogao da ode tako. Možeš i ti. Zar ne?
Uhvatio mi je oba dlana svojim drhtavim. Pun nade, lažne nade.
– ..
– Da! To je to! Moji će te rado primiti. Možeš da pobegneš od njih jednom zauvek! Onda nećeš morati da trpiš ništa od toga.
– Poter!
Trznuo sam dvoje ruke od njegovih. Želeo sam da ih držim, još duže. Al i to više ne mogu.
– Ja nisam Sirius, ja nisam kao on. On je već zauzeo svoju ulogu. Ja to ne mogu priuštiti. Ionako je već prekasno, već sam se zakleo.
Pokazao sam mu opet mračni beleg. Boje smo gledali ćutke. Odmaknuo se za korak od mene. Usudio sam se da mu pogledam lice. Nikad ga nisam video da plače, to lice je bilo najbliže tome.
– .. Bolji si… Od ovoga… Od njih…
Zbogom…
Zašto se ne mogu pomeriti? Da idem za njim. Da mi se vrati.
Ne! Nemoj i ti otići! Džejms!
Bezbroj knjiga su se zatresle i mahnitalo rušile. Pretvorile su se u hladne koštaste ruke. Telo mi je oslabilo. Svetlo se smanjivalo. Srce umirilo. Vizija dalekog svetla je bila sve mutnija.
Odjednom me je uzdigla neka sila i tresnuo na mokar šljunak. Sigurno sam iskljašao celo jezero. Trudio sam se da zgrabim što više vazduha. Pluća su me ubijala a glava mi je odzvanjala.
– Skorpius! Skorp! Retarde budi se!
Neko je mumlao u mutnoj viziji. Nad sobom sam ugledao poznat lik. Ista „glupa“ razbarušena tamna kosa. Podigao sam ruku da se uverim da je stvarno.
– Poter?
Zašto sam ga nazvao Poter? U životu ga nisam zvao Poter?
I on se iznenadio što ga zovem prezimenom, što je moj dlan na njegovoj kosi…
I dalje je izgledao srećno što me čuje.
– Živ si?! Hvala Merlinu! Rekao sam ti da ništa ne letiš metlom tako visoko. Pogotovo ne iznad JEZERA!
– Bio sam u pećini- Jako čudnoj… Zatim sam se svađao sa svojim bratom- Ja ni nemam brata! I onda si se ti naljutio na mene- To jest- Ne ti- Već Džejms… Ali ne naš Džejms nego neki drugi-
Prebacio je moju desnu ruku preko svog vrata i pomogao mi da ustanem. I dalje nisam siguran ni gde sam ni ko sam. Mlitavo sam se zagledao u moju levu ruku. Simbola nije bilo.
– Ti si dete prso! Aj vodim te kod madam Pomfri pre nego što te direktorka vidi ovakvog. Ili još gore, Rouz, opet će nam održati lekciju ako te vidi u ovom stanju.
– Skorp jesi li dobro? Plačeš.
Tek sam sad primetio kako mi liju suze. Zurio sam se u prazno
– .. Albuse… Ti me nikad nećeš ostaviti, zar ne?
– Šta buncaš, kakvo je to pitanje? Naravno da te neću ostaviti. Zašto bih?!
Njegov odgovor mi je povratio osmeh. On u tom trenutku možda i nije video značaj svih reči, al baš takve bi me spasile od ruku mrtvaca.