Мирис језера лагано се мешао са вечерњом свежином. Крошње дрвећа уплитале су високу куполу, а кроз лишће лагано су ме миловали зраци сунца. Сва природе око мене се спремала за заслужени починак, док сам дрхтавим прстима муљао по песку. Прстима сам цртао висока утврђења, широке палате и тамна оружја, а ниједна идеја ме није могла задовољити. Била је то заиста савршена пропорција; што је моја душа била шира то је више желела.… [ČITAJ DALJE]
