Južnije-tužnije
Hladan februarski dan, jezivo leden vazduh prekrio je mali grad. Na termometrima je jedva izbijalo 4 stepena. Sve je tako sivo. Sve je tako pusto. Sve je tako…tužno.
Dečaci, iako oni nisu više bili dečaci, već momci, sedeli su na klupi, nedaleko od škole. Ta sumorna stara zgrada izgledala je neveselo, očajnički, napaćena, poput kakvog zatvora. Čak i drveće gubi boju. Ono jedva cveta i na proleće.
Jedan od četvorice momaka, kojima je bilo možda 17 godina, iz džepa je izvadio smotan papirić, sumnjivog izgleda, i upaljač.
„Nemoj, Keni…molim te“ dodao je dečko u plavoj jakni. Mađutim, drug ga nije slušao i pripalio je džoint.
„Nije fer, makar podeli sa nama! Uvek uzimaš sve za sebe!“ dodao je debeljuškasti momak punih obraza sa podbratkom.
„Ne seri Kartmene, ti si onaj koji uzima sve stalno za sebe, ako je Keni to kupio od svoji para znači njegovo je!“
Bucko je nešto gunđao sebi u bradu. „Nisam tebe pitao, jevrejsko govno!“
„Debelo bure!“ odvratio mu je riđokosi momak sa zelenom kapom.
Njihova svađa se nastavljala u nedogled, kao i uvek. Ona je bila jedina koja je i narušavala mir i nekakvu, takoreći, jezivu tišinu tog prohladnog februarskog popodneva. Dečko u plavoj jakni je uzdahnuo.
„Šta je, Stene?“, upitao ga je visoki dečko s narandžastom kapuljačom, povukavši još jedan dim iz džointa.
„Uhh….“ izdahnuo je teško, „…samo želim da odem odavde. Da se sve ovo što pre završi, osećam se kao da smo u simulaciji“
„I to poprilično zakržljaloj simulaciji“ dodao je riđokosi.
„…svaki dan se čini kao neka vrsta sna bez kraja, a u zidovima ovog grada ne pronalazim više uopšte sreće“ završio je Sten.
„Pa, znaš kako kažu, južnije-tužnije“ odvratio mu je riđokosi.
Sten je izvadio pakovanje cigara iz džepa i pripalio jednu, kad je Keni odmah pružio ruku. Riđokosi ga udari po ruci i prekorno ga pogleda, gurajući mu ruku nazad.
„Već si ispušio, ne možeš više!“
„Ti, Kajl čak ni ne pušiš!“ progunđao je Keni.
„Kakve ste cicije, momci, daj meni jednu Stene“, rekao je Kartmen.
„Ne može! Sve ćete mi ispušiti pa onda neću ja imati!“ rekao je Sten sumorno vraćajući kutiju u džep.
„E baš si neki drug, sve ti jebem“ drsko je uzvratio Kartmen, vadeći iz torbe još jednu čokoladicu.
„Jesi se pogledao u ogledalo nekad?“ upitao ga je Kajl, gledajući ga ispod oka.
„Šta se to tebe tiče!! Ti mi samo govoriš da sam debeo, prokleti jevreju! Em što si prljavi glupi jevrejčić em što si grozan prijatelj!“ odvrati mu Kartmen besno.
„A ti si za medalju…“ rekao je Keni tiho.
I dečaci su sedeli u tišini, dok se iznad njih izvijao dim cigareta.
„Šta ćete da uradite prvo kada odemo odavde?“ upitao je Sten zagledavši se u jednu tačku.
Momci slegnuvše ramenima.
„Samo bih želeo da nađem neki normalan posao, možda da osnujem porodicu“ rekao je Kajl, sklanjajući s očiju svoji gustu riđu kosu.
„A ti Keni?“ reče Sten.
„Možda da umrem“ slegnuo je ramenima plavušasti dečko sa narandžastom kapuljačom.
„Keni je toliko siromašan da ne može sebi da priušti ni normalnu želju hahahaah“ nasmejao se glasno Kartmen.
Keni je na to odreagovao poprilično neprikladnim gestom ruke.
„Brate, to nije baš smešno…kao prijatelji, trebalo bi da pomognemo Keniju…“ ozbiljno ga je pogledao Sten.
„Pff, mi nismo prijatelji…kao da će ovo prijateljstvo trajati nakom srednje…ništa specijalno“
Kajl je tužno gledao u zemlju, Keni je gledao negde u daljinu, motajući cigaretu, dok je Sten gledao s nevericom u Kartmena.
„A šta bi ti voleo da radiš kad odeš odavde?“ upita Sten Kartmena.
„JA bih da postanem BOLESNO bogat, tako da mogu da kupim šta god poželim!“ rekao je bucko.
„Sve sem oca“ dodao je Kajl prasnuvši u smeh sa Kenijem. I Sten se blago nasmejao na to.
„Jebite se momci, ja idem kući“ odgovorio je Kartmen.
„Ćao…“ tiho su mu rekli i gledali bucka kako odlazi, ni ne pokušavajući da ga zovnu da se vrati.
Tišina.
„Nekad se zapitam zašto se i dalje družimo…“ rekao je Kajl uzdahnuvši i gledajući u pravcu gde je Kartmen otišao, „Keni, ajde molim te, dosta je, brate“ pogledao ga je ozbiljno skrenuvši pogled ka još jednom džointu koji je držao u ruci.
„Pusti me“ rekao je Keni, okrenuvši glavu od njih i povukavši još jedan dim.
Iz daljine se čulo staro, škriputavo zvono škole i gomila dece je izletela na dvorište.
„Vidi ih…“ rekao je Sten, „kada smo mi bili kao oni…nedostaje mi Vendi… ponekad poželim da nisam bio baš kretenčina i, ono, da smo uspeli…“
„Ne znam čoveče, možda je bolje ovako… moja mama kaže da se sve dešavsa sa nekim razlogom…“
Hladnoća je potiskivala sve zvuke, ostavljajući dubok trag jeze i tišine na prisutne.
„Da li…da li mislite da smo i mi svi s nekim razlogom rođeni baš u ovom propalom gradu?“ upitao je Keni, što nije bilo tako uobičajeno za njega, s obzirom da je on češće samo odgovarao na pitanja kratkim i jasnim rečenicama, ali ne i postavljao ista.
„Verovatno“ Kajl je slegao ramenima. „Mislite da će vam nedostajati išta odavde?“
„Samo jeftima vutra“ promumlao je Keni.
Sten je samo uzdahnuo i uzvratio ćutanjem. Kajl je znao taj njegov pogled, u njemu su se sada kolebale sile emocija i nepoznatih osećanja mržnje i nostalgije ka njihovom rodnom gradu.
„I Kuvar“ tiho je dodao Kajl, „Kuvar je bio baš kralj…nedostaje mi nekako, koliko puta nas je spasio kad napravimo neko sranje“. Keni i Kajl se složiše.
„Ovo mesto je gadno, tako bedno, nebitno. Crno-sivo i mrtvo. Treba otići, treba, ponekad se zapitam treba li promeniti i ime, identitet, ostaviti sve iza sebe i otići negde u neku potragu za pravim životom, za srećom. Vrtimo se svaki dan ne radeći ništa, ne pomažući nikome, ne doprinosimo ničemu, nikome ni ne trebamo niti smo neophodni. Treba otići. Okrenuti se i samo…otići“ rekao je Sten nalaktivši se tužno.
„Ali….sećaš se šta smo sve zajedno proživeli ovde? Kao, kao, sećaš se koliko puta smo se svađali i mirili, koliko puta smo izlazili ili bežali od kuće da bismo se mangupisali…nedostajaće mi to“ rekao je Kajl gledavši u daljinu, u školu, ozbiljnog izraza lica.
„Meni neće“, dodao je Keni tiho, „ja jedva čekam da upoznam još zgodnih devojaka, ovde su sve postale dosadne i jednolične“
„Samo o tome razmišljaš ceo život…“ završio je Kajl.
Kajl je skrenuo pogled na Stena, njegovog najboljeg druga. Izgledao je drugačije, izobličeno, bledo, bubljice i podočnjaci su ukrašavali njegovo snežno belo lice, crna kosa padala mu je preko očiju ispod kape. To više nije bio onaj sten kojeg je on poznavao…ili on do sad samo još nije poznavao pravog Stena. Sva njegova sreća i radost nestala ja još od kako su mu se roditelji razveli, ali sada…izgleda kao da nije sposoban da bude srećan više. I Kajl je to osećao, i nije mogao, i nije želeo da ga pusti da samo ode, da ode bez da pokuša da promeni nešto, da bude srećniji, da makar još jednom mogu zajedno da idu busom do škole svađajući se sa Kartmenom i sprdajući se onoj matoroj babi što vozi taj autobus. Znao je, i ako Sten ode, ako ostavi sve, spoznaće ga negde. On će znati šta je ostalo iza njega, znaće ko je on. Jak nalet vetra, poput ledenog šamara vratio ga je u realnost.
„Momci, treba da krenemo, mrak se spušta već oko 16h“ rekao je na kraju Kajl.
Trojca momaka išla su niz ulicu dok su se ulična svetla polako palila.
„Idem samo po cigare“ rekao je Keni skrenuvši. Krenuo je da pretrči ulicu, kada je naleteo automobil. Čuo se tup udarac automobila o Kenijev trup i dečko se našao na zemlji u barici skerletne boje.
„O moj Bože, ubili su Kenija!“ viknuo je Kajl.
„Vi govnari!“ dodao je Sten.
I dva momka su sela na ivicu trotoara čekajući kola hitne pomoći, kao i svakog dana.
Dva prijatelja su tu sedeli nekoliko minuta, dok se minuti nisu pretvorili u sate, dan pretočio u noć i sunce zamenio mesec.
zajedno
Noć je već pala nad velelepnim gradom i po negde se mogao čuti žagor iz klubova i pozrišta gde su ljudi najviše voleli da se okupljaju. U jednoj hotelskoj sobi je i dalje gorelo svetlo…
„Sviđa mi se Francuska! I sjajna im je hrana!“ rekla je plavokosa devojka uzbuđeno dok je češljala kosu za toaletnim stočićem.
„Jeste, onaj potaž od povrća je bio poprilično dobar…skoro kao naš na selu“ dodao je uz blagi osmeh čovek koji je stojao pored radnog stola naslažući papire.
„Naravno, kao što i uvek kažeš, kod kuće je najlepše“ odvratila mu je devojka.
„Pa, i jeste“ odgovorio je čovek, znajući u sebi da je njemu, pak, bilo najlepše tamo gde je i njegova draga, pa makar i na kraju sveta.
Devojka ustade i polako priđe čoveku s leđa, što njega malo iznenadi, ali je polako primiče k sebi i ona ga nežno zagrli,a on spusti ruke preko njenih ramena, jednom rukom je čvrsto stežući u zagrljaj, a drugom nežno prolazeći prstima kroz njenu kosu.
“Kostja”, prošaputa devojka, “volim te.”
“I ja tebe Kiti, draga, najviše na svetu”, odgovori Ljevin I nežno je poljubi u čelo.
On nije bio mnogo viši od nje, ali njegovo telo je bilo snažno i kruto, obliveno raznim ranama i modricama koje je zadobio pri radu na imanju, njegove čelične grudi su bile jake poput stene, a opet, držao ju je nežno, kao kakvo pero, kako kakav biser, ne želeći da je povredi.
“Lakej je rekao da će slike od danas biti gotove za dan-dva, ne mogu da dočekam da ih stavim u album” rekla je hvatajući energično Ljevina za ruke. Srce mu je zaigralo. Voleo je da je gleda srećnu, voleo je da je vidi veselu i nasmejanu. Ona je za njega bila poput sunca, sijala je i donosila svetlost i toplotu u njegov sivi život. Uhvatio je sa stola papir sa par škrabotina i pokazao joj. Zagledala se i izraz oduševljenja joj je zasuo lice. “Pa to sam ja!” rekla je uzbuđena Kiti.
“Da…emm…nisam neki umetnik ali danas kad smo bili na Jelisejskim poljima izgledala si presrećno i prelepo i nisam mogao da te se nagledam”,rekao je ljubeći joj ruku, “pa sam morao da uhvatim malu skicu…čisto da uvek mogu da se setim tog trenutka” nasmešio se.
“Jesu ti se svidela Jelisejska polja?” upitala je uzbuđeno.
“Jesu, veoma.” Rekao je smireno.
“Znala sam da će ti se svideti!” nasmešila se i zagrlila ga opet, još jače. “Kostja…hvala što si me poveo na put, sa tobom mi je fenomenalno gde god da odem!”
Nasmešio se na to ne rekavši ništa, ali taj osmeh je rekao mnogo više nego što bi on, Konstantin Dmitrič, i umeo. Bilo mu je drago što je ona srećna i znao je da je ovo najmanje što može da učini za takvu božanstvenu devojku.
“Kiti, sutra idemo da šetamo, trebaće nam snage, hajde da odmorimo za sad” rekao je otkovčavajući košulju kako bi se presvukao za spavanje. Kiti je sklonila jorgan i legla na desnu stranu kreveta, kao što bi spavali i kod kuće. Pomno je pratila Ljevinove pokrete dok je skidao košulju i navlačio onu namenjenu za spavanje. Njegove mišićave ruke i kruto i čvrsto oblikovano telo, koje je u Kitinim očima bilo nežno i blago, sad je prekrila košulja za spavanje.
Kako je legao pored nje, nežno je poljubio njene meke usne i naslonio se. Ona se skorz ušuškla do njega zavukavši svoje hladne ruke i ispod njegove košulje uz njegovo toplo telo. Trgao se za sekundu ali se nije žalio. Sasvim nežno i lagano prihvati ju k sebi i nežno zagrli. Još jedan poljubac, pa na spavanje.
Sklopila je oči osetivši toplinu njegvog tela.
Sklopio je oči osetivši njenu toplinu kojom je zračila.
I zaspali su, spokojno.
U tišini.
U ljubavi.
Zajedno.
Published by