To veče lovkinja nije mogla da gleda nebo sa božanske planine. Nije joj se ni gledala mudra ratnica od sestre, već duže vreme. Želi da priča sa nekim, sa bilo kim stvarno. Mogla bi proćaskati sa ovom najlepšom… Ne, ona će se samo smejati i osuđivati njen ljubavni život. I da se ćale kojim čudom ne muva sa bilo čim što hoda na zemlji, ne bi je saslušao kako treba. Videlo se da je njen brat pokupio malo na tatu, zgrozilo ju je. A šta ako, je i sam brat bude osuđivao što je bilo „tvrdoglava“ i „zatvorena“.
Dalje od sebe, ugledala je let nekoliko zvezda. Bile su pernaste, čiste bele i čudno se oglašavale. Bile bi lake za pogoditi strelom i bez luka, samo zamahom ruke.. Ali zašto bi ona sada bespotrebno prolivala krv nedužnih letećih lepota? Nije ni neki izazov. Ne bi joj sad ni sam Kronos bio neki izazov. Krenule su ka jugu, i dosta bogova bi otišlo od natmurene majke prirode. Treba joj dati vremena da isplače svoju ćerku.
Vidi proći će nad njenim ostrvom. Tamo gde je ona pomogla majci pri porođaju. Ostrvo gde se ona rodila, ostrvo gde je on… Misli su joj ućutale.
„Sama si kriva… Da ga samo nisi odbila, da si ga ti nekako umirila…“
A da ode tamo? Možda joj lakne mesto rođenja. Da, tamo je i lep pogled na nebo. Evo ista je plaža, i dalje lepa za prošetati. Našla se na najvišoj planini, savršeno mesto. Mesto gde vidiš sve večne priče oslikane na nebu. Eno velikog bika, eto tu su i blizanci… Vidi trčkara veliki pas, za njim i jedan manji… Trčkaraju, za, njim…
Sledeći dah je teže zgrabila. Više nije mogla da drži. Sada je niko ne vidi , u redu je. Noge najbrže lovkinje su izdale, ni njene vešte ruke nisu imale snage da pokriju lice. Možda je to bila kazna. Da gleda i vidi šta se smrtniku zbog nje desilo.
-A šta sam ti trebala reći? Da te slažem?
Pokušala je da ga pogleda opet, ali ne onim pogledom ožaljena ili krivice, već ozbiljnijim, izneverenim. Kao onaj „Jesam li ti rekla“ pogled koji vidiš kod prijatelja kad ne poslušaš njihov savet.
-Taman pomislila, ma šta bunca moja familija? Šta oni znaju? Pa ne mora svaki bog i smrtnik da završe depresivno.
Probala je da obriše svoje lice, mada bi joj bilo lakše da sebi očisti ranu na leđima nego sada da smiri svoje oči. I dalje bi s vremenom na vreme šmrckala, što je krenulo da iritira.
– Al zato si ti MORAO da se zaljubiš u boginju NEVINSOTI!
Prodrala se koliko ume (da se zapravo prodrala trunkom svoje prave snage, ni ja ni vi ne biste znali za postojanje ostrva Dalos)
– DEVIČANSTVA! Sve osim te ljubavi i romanse za kojom si toliko žudeo. To ne možeš naći ovde… ne kod mene…
Grlo je počelo da grebe a za svaku reč je zatrebao još dublji uzdah.
– Stvarno, nije trebalo da se ovako desi. Nije na meni bilo da li će poslati škorpiona. Ja- Htela sam da ih sprečim.
Glas joj je opet puko, suze nisu prestale. A grupa zvezda nad njom su ostale u ćutanju.
– I pitala sam se da li ću te naći ovde.
Iznenadila se komentarom. Al prepoznala je hod zaštitnice vatre, po strpljivim koracima i skromnom tunikom u vetru. Čim je devična boginja sela da gleda zvezde, druga uplakana je legla u njeno krilo i zagrlila je čvsto za struk, kao da se maločas porbudila iz ružnog sna. Tišina je kroz tminu prolazila dok joj je Hestia sklanjala kosu i suze sa lica.
– On nije trebao da bude takav. On je trebao da bude onaj dobar.
– I bio je mila… Samo… U njihovoj prirodi je da preteraju i da se grdno kaju zbog toga, pa da još više preteruju. To je nešto što ni oni, čak ni mi ne možemo zaustaviti.
– Pričaš kao da smo mi nešto jednostavniji. I mi smo užasni. Ma svi su! Mislim, što bi mi bili jednostavni kad možemo da sve iskomplikujemo?!
Uzdahnula je, smišljajući kako sklopiti reči utehe.
– Svet jeste takav, da ni bogovima ni herojima nije suđeno da žive bezbrižno. Al i tu ima razloga. Ljubav, sreća jesu divna iskusitiva, al bez prestanka, dovešće te do neizmenjivog ritma. Zato žalost, bes, tuga, jad te podcete da si živa, da taman kad pomisliš da si osetila sve, uvek će te iznenaditi nešto.
– A i sama vidiš, on je zapravo i dalje tu.
Podigla je prst nad njima prema sjajnoj figuri.
– Sad sam se uplašila da ćeš mi krenuti sa onim „on je i dalje u našim srcima“ kad obe znamo daje kod ujka Hada.
Opet je pogledala u zvezdanog lovca.
– Dobro je on tamo, na bezbednom je negde. Sigurna sam.
– Kad već spominjemo porodicu, možda bi trebale da se vraćamo.
– Kreni ti, još malo ću ostati. I da…
Uhvatila ju je za ruku pre nego što je otišla.
– Hvala ti…
Hestia se blago nasmešila i poljubila Artemidu u čelo
– Daj sebi vremena. Svi te rado čekamo.
Lovkinja je opet ostala sama na brdu. Ušuškala se i zagledala u prizor.
Stvarno jeste i dalje tu. I neće ga samo ona videti, već i svaki bog, smrtnik, biće koje pomili glavu gore. I svako od njih će videti, koji je lovac kročio po ovom svetu.
Published by