Nina Pajić – Cvet

Zvezde su mi se rodile iz znoja na čelu.

Gadne, večno bez bekstva,

Robovi su sada mojih saksija.

Ljubiće ih ljutito, ne rado ,

Dok koreni ne nastanu iz poljupca.

 

Zli koreni ali I zaboravni na pakost

Nizaće mi se vatreno kroz obraze.

Isčešati njihov dodir neću moći.

Budalo jedna pa ti me milujes ,

Grba na mom nosu sada shvata to.

 

I zvezde se smeju izraslom cvetu,

Shvatile su njegovu pakosnu sudbinu.… [ČITAJ DALJE]

Isidora Ignjatov – Boje

Ružičasta sumaglica mešala se i presijavala u tvojim plavim očima. Ruke su ti bile ispružene, hladne, i vukla si me negde. Negde daleko. Hodale smo i tvoj osmeh terao me je da te pratim. Krajevi su se menjali i mešali u jednu gomilu sasvim nejasnih oblika i svi su oni bledeli spram tvoje lepote. Odjednom belina me je zaslepela.

***

Bljesak beline prelomio se u sivilo.… [ČITAJ DALJE]

Una Nikolić – San

Hodala sam zabačenim uličicama. Ubrzavala. A onda i potrčala. Sve to uzalud, čovek u belom me je srušio na pod i odvukao.

Na pozornicu staje čovek odeven u drečavo roze kombinezon, sa belom košuljom preko, cvećem u kosi i izuzetno raznobojnom senkom na očima. Čujem svoje ime i nisam sigurna šta da uradim. Svi gledaju u mene. Začuo se čudan zvuk, a kada sam pogledala iznad sebe tu je bilo jato vrata.… [ČITAJ DALJE]

Jana Medojević – Jedna poslednja avantura

U kamenoj sobi sam. Zašto sam ovde? Malo jako duva vetar… Dobro, to nije toliko bitno kao i smeđi kovčeg koji se mrda u sredini sobe. Otvaram ga, a iz njega izleću Sunđer Bob i Keba Kraba. „Kakav bre majonez! Nema šanse da na picu IKAD stavim majonez!“ „Sunđer Bobe, smiri se! Moraš da priznaš da je majonez na pici ukusan!“ „Aha, malo sutra! Radije bih izostao sa posla nego jeo tu budalaštinu!“ Keba Kraba je jako dramatično uzdahnuo i stavio svoju ruku, tačnije klešto, na srce.… [ČITAJ DALJE]

Lana Vasiljević

Zidovi te stiskaju sa leva na desno poigravaju se s tvojim umom
možeš šetati zauvek i nikad nećeš izaću
Jer si stvoren kao kazna, dragi moj
Grešna bila tvoja majka
ti si kancer u njenoj utrobi
koščati udovi što je večno grebu iznutra

Oduvek si bio gladan
Večno gladan
Večno u mraku
Večno sam
Zeliš da moliš za spas
Ali tvoja njuška nije oblikovana za govor i tvoja kopita nisu stvorena za dodir
I od početka u crnini guliš meso s kostiju jer drugačije ne umeš

Nadješ se oči u oči sa prelepom devojkom koja pali uši njenim vriskom
Iz tvojih čeljusti izlazi samo mumlanje
Nevesti pokušaj pitanja
Na koje već znaš odgovor
i oduvek si znao
I probaš da je uhvatiš za ruku ali slomiš je u jednom mahu
Već je kasno
Gotovo je
I odrubiš joj glavu jer njen plač je bolniji od zvuka pucnjave kostiju
I prozdireš je jer drugačije ne umeš

I nikad nećeš biti sit
I sad si opet ono što si uvek bio, drhtava prljava grozota
Rodjen gladan
Večno sam
Večno u tami
Napušten u crnom lavirintu gde na kolenima moliš majku da ti odrubi glavu
Da te pojede i vrati u utrobu da probaš ponovo da se rodiš… [ČITAJ DALJE]

Nina Pajić – Jadni krivac

Gledam je kako na podu kleči
Preklinjući uz jezive vriske
I sa krvavo crvenim očima
Gledala me je tražeći milost

Njeno preklinjanje nije pomagalo
Još više me je teralo da joj
Tužno saosećanja ne pružim
Nervirala me je njena patnja

Poželeo sam da je sutnem
I da ona konačno začepi
Ali samo je još mučnije molila
I vukla me je za krajeve nogavica

Smrdljiva lokva krvi oko nje
Umazala me je I stvara mi mučninu
Nikad nisam želeo ovo
Njene reči stiskaju mi pluća

I ona sada traži spas ,sebična kurva
Šta je samnom I mom zakasnelom srcu
Ono je sada prigušeno zbog nje
Ubija me njenom prljavom dobrotom

Bio mi je odvratan njen dodir

I besneo me je još više,
šutnou sam je konačno
Kako je samo gadna, ne verujem
Nekada je bila moja draga… [ČITAJ DALJE]

Mihailo Teofanović – Smrt, Kuga, Rat i Glad

3. Septembar 1945.

Bože kako mrzim svoje prijatelje! Uvek moram da čistim njihova govna.

Lepo sam mu rekao:“nemoj da piješ toliko, napićeš se, nemoj tako blizu ivice, pašćeš“

Ali neeee, mora on mene da ne sluša. I šta sad, šteta na globalnom nivou a ti Morise popravljaj,
sredjuj i čisti. Joooj majko mila kolko mrtvih duša, ko da sam Nikolai Gogolj, treba sve to sad na
baždarenje.… [ČITAJ DALJE]

Isidora Ignjatov – Hidra

Rođena sam u jeku bitke. Dosta tihe bitke, ali i dalje bitke. Ili je to možda bio megdan? Ne znam kako ta čudovišta nazivaju ovo što je on radio. Oštar miris moje i njena, tojest naše krvi, natapao je vazduh. On se razmahivao mačevima i strelama. Jedna od mojih mnogih sestara besno je siknula ka njemu braneći jednu od mlađih. U očima sam joj videla pre svega strah, briga za mlađe glavice.… [ČITAJ DALJE]

Dina Vojvodić – Priča iz ugla Patrika Bejtmena

Ustajanje. Rutina. Ulzak u svoj zen, sunce koje greje kroz prozor, tišina celog uma u koja pokriva moj apartman. Sve to je nešto neodoljivo i zadovoljavajuće što čovek može sebi da priušti. Posle milion urađenih sklekova, trbušnjaka, zatim hladnog tuša čovek je spreman za svoj dan. Mene niko ne može da slomi, ko god misli da je iznad mene, neće biti tu zadugo. Vidite, na primer Kip slobode, rimska boginja slobode, ona možda nije lepa kao Afrodita, i možda je nekad puno poznatija filmska i politička zvezda stajala da se slika sa srcem Nju Jorka, ali posle svega statua ostaje.… [ČITAJ DALJE]

Una Nikolić

Prošle su godine, decenije, vekovi, toliko krvi proliveno, toliko žrtava, toliko lekcija, a on je konačno nadomak svega što je ikada želeo. Od malena je naučen da nije sličan drugima i da nikada neće ni biti. Lekcija koju mu je prenela njegova majka, pošto u svojoj mladosti toga nije bila svesna. Sada jeste. Zauvek će ih se plašiti. Plašiće se tame koja ih obavija. Osim ako on ne uradi nešto protiv toga.… [ČITAJ DALJE]