Категорија: 2. Fan fikcija

Jovana Veličković – Poslednji pozdrav

Pratila sam te

Ljubavi moja

Kroz ceo život

Uvek okrenuta tebi

 

U svakom trenutku

Svako ubistvo

Moralo je tako biti

Jer je to tvoja volja

 

I gledala sam te

Dok je u tvojim očima

Rastao nemir

Pogled već viđenog

 

Opraštam ti na uvredama

Jer si to morao da uradiš

U ime slobode

Postao si rob

 

 

Bol koju si osećao

U nemilosrdnom maršu

Sam si se borio

Sa užasom ubijanja

 

Naš prvi poljubac

Bio je tvoj poslednji

Dok sam te držala

U tvojoj smrti

 

Ti nikad nisi bio

Blagosloveni spasilac

Neprijatelj čovečanstva

Samo nesrećna alatka, dragi moj

 

Od naših sećanja

Ostaće samo grob

Ispod drveta

Ostariću pored njega

 

 

 

U mom smrtnom času

Videću te ponovo

I ti ćeš ponovo obmotati

Šal oko mojih ramena

 

世界は 残酷 だけど 美しい… [ČITAJ DALJE]

blogeramaFF

Mihailo Teofanović – Domaće obične džukele

Prvi deo

 

  1. 04. 2024.

..Dobili smo dojavu sa lica mesta. Naime, sirotište izgradjeno pre dve godine je uništeno i razneseno u paramparčad. Svedoci obliveni strahom pominju  ogromnu pticu, vanserijskih razmera kako se ni od kuda pojavila i raznela sirotište. Policija, zajedno sa detektivskom službom pokušavaju da razreše ovaj čudan fenomen. Nikakve informacije nisu potvrdjene za sada. Medju žrtvama na svu sreću, niko nije preminuo, medjutim 3 deteta, prošlo je sa manjim ogrebotinama i njihov vaspitač, zadobio je teže povrede na levoj nozi ali je u redu i ne  preti mu nikakva veća opasnost.… [ČITAJ DALJE]

blogeramaFF

Lenka Grković – Ponos porodice Blek

Pokušavao sam da se oduprem bledim rukama što me vuku u dubine ove pećine. Moram da odplivam odavde. Nisam još završio započeto. Još ima svetla, još uvek moram da uništim prokletu amajliju. Sve je potamnelo.
Kao te večeri.
Kad je užurbano, grubo pakovao prvo što bi dohvatio sa kreveta i turnuo u kofer gde je čuvao ploče iz  blatokrvnog sveta.
Zašto sam rekao blatokrvnog? U životu nisam rekao blatokrvnog.… [ČITAJ DALJE]

blogeramaFF

Jelena Vukić – Južnije-tužnije; Zajedno

Južnije-tužnije

Hladan februarski dan, jezivo leden vazduh prekrio je mali grad. Na termometrima je jedva izbijalo 4 stepena. Sve je tako sivo. Sve je tako pusto. Sve je tako…tužno.

Dečaci, iako oni nisu više bili dečaci, već momci, sedeli su na klupi, nedaleko od škole. Ta sumorna stara zgrada izgledala je neveselo, očajnički, napaćena, poput kakvog zatvora. Čak i drveće gubi boju. Ono jedva cveta i na proleće.… [ČITAJ DALJE]

blogeramaFF