Škola kreativnog pisanja blogova | Odsek za srpsku književnost FFUNS | 2024
Posmatram skoro uvenuo cvet pored prozora, zalivam u nadi da ga oživim. Nakon nekog vremena, opterećena tišinom, nesvesno počinjem sa monologom, kojeg ću zaboraviti do sutra:
,,Nikad ustvari nismo sami. Glasovi u našim glavama su uvek tu. Sve dok imamo papir i olovku, telefon, drugu osobu koja će da nas sasluša, bilo šta, ti glasovi postaju stvarni.
Možda nemamo ništa od toga. Nema veze, glasovi se svakako rađaju, postaju rečenice.… [ČITAJ DALJE]
Од мене, човека из прошлости
-Пре 4 године.
Након 50 дана непрестаног повлачења, врховна команда доноси одлуку, да се српска војска, преко снегом завејаних албанских и црногорских планина, вуче, ка јадранској обали. Изгубили смо наду у савезнике. Остаје нам само да бежимо.
Родитељи су негде у колони, надам се само да ће бити добро и да ће безбедно стићи у Скадар. Бринем се за браћу.… [ČITAJ DALJE]
Plačeš
Boje uma tvog
Nebo je tačka
U oblaku sivog
Horizont
Uvek bez kraja
Hodamo
Po ivici događaja
Plešeš
Uglom usana
Kao zlato
U sunce se rastapaš
Zvezde
Sestre pozdravljaš
***
Cvet čezne
Za suvim
Toplotu
Gorku traži
Dodirom
Čak i jednim
U zovu
Divljina nestaje
Guta ga
Gusta prašina
***
U vrelini
Daješ mi tajnu
Sloboda
Od bolesti i jada
Dok plamen
Poslednji se gasi
U tmini
Ostajemo sami
Сунце и кошава.
Стојимо на обали и тек смо стигли овде, а у њеним очима већ видим одлазака. Врели ваздух и песак су ми уништавали поглед, али њој као да то није сметало. Она, са њеним грубим гранитним очима, мекано је гледала. Откако смо пошли нисам је видео срећнију, као да је није гребао ситан бол у ваздуху. Она није имала нешто заробљено у грудима, њој је кошава шапутала тајне.… [ČITAJ DALJE]
Budim se; što je čudno,
zato što ja nikada ne spavam
Ispod mene, dobro poznata bujica
Iznad mene, sasvim novo sazvežđe
Obasjane nadama
Koje me mole da ih dohvatim
Ustajem
I osetim dodir svežeg vazduha
I naliv vedrosti
Nakon ko zna koliko vremena
Propinjem se na prste
Kao malo dete ispod previsoke police
Pokušavam da uhvatim zvezde
Male sjajne iskrice
Vazduh postaje oštriji
Moj dah, sve sporiji i sporiji
Osetim hladnoću
Bujica me obuzima
Batrgam se; još uvek nije gotovo
Pokušavam sa uhvatim za bilo šta,
Za bilo koga
Zvezde navijaju za mene
Još uvek ima nade
Osetim težinu svoga tela
Zglobovi me bole
Prsti su mi utrnuli
Borim se za dah
Zvezde; sve dalje i dalje
Bujica me obuzima
Molim se;
Ne znam kome, ne znam čemu
Samo ovaj put da uspe
Samo ovaj put da uspe.… [ČITAJ DALJE]
Malo (ne tako uspešnog) crnog humora za vedre dane
Za sve nas koji volimo crni humor.
Dragi ujka Džoni,
mama je predložila da ti napišem ovo pismo, kao da nemam i pametnijih stvari da radim. Danas smo bili na Ljupčetovoj sahrani, znam da si ga gotivio, iako je, kako kažeš, bio zelenaško govno, išli smo svi porodično, da ispoštujemo. Tata nije bio oduševljen tom idejom i želeo je da ostane kući, međutim, to su i sa njegove strane porodični prijatelji, te bi možda „trebalo“ otići.… [ČITAJ DALJE]
Gledam je dok leži beživotno kraj mog tela. Ne čujem ništa oko sebe, sve je zamrlo. Verovatno je glasno, ne znam, ne osećam ništa. Spasila me je. Žrtvovala je svoj život da bih ja nastavila da živim. Ali šta je moj život bez nje? U trenutku kada sam mislila da je konačno sve ispalo dobro, da ćemo dobiti kraj kakav zaslužujemo, ona umire zbog moje greške.… [ČITAJ DALJE]
Чудно ли је како падање са литице
И писање дела неког
Произведу исту ствар?
Колики је еху праг
Зависи од субјекта,
Остављају ли за собом траг
Или несталност каквог мита?
Прочитати неко дело
Је ући у нечију утопију.
Разумети своје биће цело
Где се речи најлепше стапају.
Створити сопствену утопију—
Ту лежи мој мир.
Мисли прелити на папир,
Из хаоса у хармонију.
Написати нешто, себи или свету,
И јесте пасти са литице;
Уронити у ума немилице
И препустити се животворном лету.… [ČITAJ DALJE]
…