Da bar imam snage da ti iščupam glavu sa ramena!
Antihriste jedan!
Bog te u raj ne pustio; djavli te iz pakla terali!
Osudjen bio na večno izgnanstvo i ništavilo na onom svetu!
Godine neka ti prolaze sporo i neka svaki sekund bude bolan!
Doći će karma da naplati svoje; uzeće ti sve; od tebe će ostati samo dužnik!
Amputirana će tvoja duša biti; više suštinu i smisao neće imati!
Životne lepote nikad više ne iskusio!
I kad se budeš stadao kajati, ni jedan ti greh neće biti oprošten!
Videćeš, kako je kad te i nada napusti!
Energija tvoja životna, neka večno bude utihnuta!
Ovome se svetu više nikad ne vratio; dosta si mu zla za života načinio!
Voljeni te ljudi ne pamtili ni po dobru ni po zlu; počivao doveka u zaboravu!
Epovi će o tebi pevati; i u njima ćeš zločinac uvek biti!
Čekaće te kazna za sva tvoja zlodela!
Ne video više nikada sopstveni odraz; i tako zaboraviti svoj ukaljani obraz!
O, kako te samo mrzim; moja te mržnja proklinje!
Reči su najopasnije oružje koje je čovek ikada skrojio. One, umesto tela, oštećuju dušu. Dok bi
srednjevekovni mač oštetio komad oklopa drugog viteza, ili ga možda ubio, reči bi oštetile ili
potpuno osakatile dušu drugog čoveka. Ukoliko je čovek jak i bolje vezan za svoju prirodu, reči
bi ga samo oštetile. Nasuprot tome, za slabije, lošije ljude, grešnike, nastupa trajna duhovna
smrt, nedugo nakon uspostavljene veze izmedju svetova koje čovek ne može istovremeno
razumeti. Svet mrtvih i svet živih. U trenutku možemo poznavati samo jedan. Za mene je svet
mrtvih trenutno nepoznat; nisam ga još posetio, stoga nisam imao priliku da se živ od tamo
vratim pa da pričam priče.
Tragovi sveta gde duše idu nakon života su prisutni i ovde, medju nama živima. U tako sitnim,
svakodnevnim stvarima mogu se videti zajednički elementiza koji povezuju nas i Njih. Oni su mi,
ali to verovatno ne znaju. Ljudi stadaju živeti neki drugi život po završetku ovog. No iz nekog
razloga, velika većina tih života se završi povratkom u svet živih. Cena za povratak je svo znanje
koje osoba prikupila u prethodnom životu, tako da kada se vrati, nema pamćenje i nema
sposobnost da prepriča doživljaje i avanture sa onog sveta.
Kažem većina, jer je nekima zabranjeno da se vrate. Nije da nemaju ispunjenu kvotu životnog
iskustva i znanja, već naprosto ne mogu da predju preko. Takav fenomen se javlja usled
upotrebe kletvi, zakletvi, anatema, osuda, maledikcija i uroka.
Kletve su najjednostavnije od navedenih; one se primenjuju na još živim dušama i žrtvi donose
strahovitu nesreću. Uglavnom su reči dovoljne da se kletva baci na unesrećenu žrtvu.
Zakletve su malo komplikovanije; one su pakt izmedju dve žive osobe, neretko i izmedju tela i
duha pojedinca; mogu biti ostvarene samo rečima ali akt rukovanja može pojačati kaznu, koja
nastupa usled prekršaja dogovora.
Anatema je možda i najzahtevnija od svih; predstavlja crkveno prokletstvo upućeno živoj duši,
koje nastavlja svoje delovanje i nakon smrti nesrećnika; izuzetno je teška za izbedbu, jer za nju
je potrebna velika grupa ljudi koja stavlja svoju apsolutnu veru u jednog čoveka ili ideju koju taj
čovek ima; uvaženi kanališe tu veru u prokletstvo koristeći se različitim ritualima; za sada, samo
velike religije imaju pristup ovoj vrsti oružja.
Osude su dugotrajne ali ne i večne posledice za kršenje zakletvi; automatski se vezuju za
unesrećenog nakon prekršenog dogovora.
Maledikcija je kletva koja deluje momentalno na žrtvu; uglavnom se koristi kako bi osoba koja je
koristi dobila kontrolu nad telom svoje žrtve; da bi se maledikcija koristila, onaj koji je koristi
mora biti duhovno uzvišeniji od osobe na koju se maledikcija baca; u ekstremnim slučajevima,
uz savršene uslove, maledikcijom može da se postigne momentalna smrt.
Urok je generacijska kletva; ona proklinje sve ljude koji su duhovno vezani za osobu na koju je
urok bačen; iako veoma moćna kletva, urok može biti skinut korišćenjem rituala ili zakletvi.
Ove stvari su rezultat veze izmedju ova dva sveta; tačnije produkt curenja životne energije
odande i ukalupljenja ljudske mržnje odavde. Životna energija je pozitivna, visoko-frekventna,
dok je mržnja negativna i nisko-frekventna. Kada ova dva fenomena dodju u dodir, kroz reči (i
povremeno rituale) nastaje oružje nesrazmernog uništenja. Čistom silinom reči, osakatiti
čovekovo duhovno, mentalno i fizičko jezgro, jednostavno je isuviše preterano i nehumano.
Upoznao sam, pre nekoliko godina, čoveka, sa čudnom anomalijom. Naime on nije mogao da
umre. Na njega je bačena kletva koja nije dozvoljavala njegovoj duši da napusti njegovo telo.
Rezultat toga bila je neutoljena glad, unesrećenog gospodina, koju stvara ubrzana regeneracija
njegovog tela. On je preko 140 godina već na ovom svetu, i za dušu to nije problem. Um mu je u
ruševinama s obzirom na broj voljenih koje je sahranio. A telo, pa šta može jadno krhko ljudsko
telo. Već davno dotrajalo, uslovljeno da se popravlja i održava gospodina u životu. Ta popravka
je skupa. Gospodinu sam rešio problem maledikcijom. Umro je spokojno u snu, kako mi je i
tražio. Sreća pa je moja kletva bila jača od one koja ga je držala u životu. Ko zna šta bi taj jadni
gospodin radio da mene nije sreo. On bi proveo čitav svoj dotrajali život mučeći se dok hoda po
tankoj liniji izmedju života i smrti; nemogavši da ode ni tamo ni amo. Vešan žiot je stvarno,
možda i najveće prokletstvo za čoveka. Ne kažu hrišćani bez veze da je smrt sluga Božiji.
Kletve eto, mogu ipak nekako da se koriste i za dobro; njima mogu da se, utišaju, neki loši ljudi.
No problem kod upotrebe kletvi je upravo taj izliv ljudske mržnje. Čak i oni najiskusniji, ne mogu
da spreče u potpunosti da njihova osećanja mržnje ne ostanu prolivena u afektu upotrebe
kletvi. Da ne pominjem ljude koji ih koriste, ne zajući uopšte za njihovo postojanje. Iza njih
ostaju velike lokve loše energije.
Problem nastaje, kada iz tih lokvi izrone duhomori. Malo se o njima zna, jer nisu toliko česta
pojava. Oni su čisto zlo. Neželjeni; stvoreni slučajno samo sa jednom svrhom; da tumaraju
svetom, i ubijaju. Za većinu ljudi su nevidljivi, jer uglavnom kada dobiješ priliku da vidiš jednog,
to je poslednje što ćeš ikada videti. To je zato što, da bi ih video, prvo moraš da obaviješ oči
istom materijom od koje su oni napravljeni. Što znači; ako ih vidiš, ili si video nečiju smrt, ili
upravo sada gledaš svoju.
Pre desetak godina, kada sam ja još bio na osnovama bio-energije, desilo se da se jedan
duhomor rodi dve ulice od moje kuće. Imao sam priliku da gledam kako ga moj mentor, zajedno
sa još dva maga, uz pomoć rituala odstranjuje to…stvorenje. Posle sam saznao da je neki
sveštenik varao svoju ženu, i da je ta žena, kada je saznala, uzela nož iz kuhinje i do smrti izbola
svog muža, nakon čega se i sama ubila. Verovatno su oni bili roditelji tog duhomora.
Pričao mi je mentor da je taj duhomor, što ga je ubio preda mnom, bio jedan od slabijih. Pre
nekih trinaest hiljada godina, davne 2032. Bio je rat koji je okrenuo svet naopačke. Priča se da
nas je toliko tehnološki unazadio, da čovečanstvo verovatno neće stići da doživi još jednu
katastrofu takvih srazmera. Pre ćemo izumreti kao vrsta nego što ćemo načiniti toliku štetu
ponovo.
Od tog rata, ostalo je more kondenzovane negativne energije. I iz njega je isplivao prvi duhomor
koga ljudi nisu mogli da uspokoje. Živeli su u njegovoj senci, plašeći se svakog minuta za svoj
život. Sve dok se od jednom nisu okupili svi preostali ljudi, i zajedno, učvorivši svu svoju
energiju, uspokojili svoj najveći greh.
Ja još nisam dobio priliku da umrtvim jednog duhomora, nemam ni neku preteranu želju da
budem iskren. Više volim da koristim ovo znanje, koje sada delim i ostavljam tebi misteriozni
čitaoče, za dobro. Koristim zakletve da obavežem tudje duše za njihova tela, i tako ih spasim od
prerane smrti. Kletvama utišavam one zle, grešne koji samo džabe troše vazduh i štete
čovečanstvu.
Neka ovo onda bude moj dodatak spisima. Nisam izmislio novi način inkantacija, niti napravio
novi ritual. Ali ostavio sam deo svog uma ovde, medju spisima i knjigama, pa ti sada, dok učiš,
znaj da nisi ni prvi ni poslednji; nadam se da će ti ove sumirane beleške barem malo pomoći.
Ako ne oko prakse, barem oko teorije. Možda sam ja još na nogama dok ti ovo čitaš. Ko zna?
Danas jesi sutra ko zna gde si. Prelistaj malo knjige o vidovnjaštvu, možda ja iz budućnosti nadje
način da se vratim sa onog sveta, zdravog razuma, taman na još jednu, poslednju partiju tarota,
i taman na vreme za još jednu priču, o avanturi po svetu koji čovek ne može da poznaje
simultano sa svetom u kom živi.
Published by