Венчање је било изненадно, уз јутарњу росу су осванули нежни јорговани, привлачећи пажњу мојих јагњади. Наш оркестар су биле једва чујне капи које су се неспретно котрљале са лишћа који је она дотакла. О, и мој лековити извор, бунар младости и фонтана вечног живота, моја драга, срећна Лим.
Из њених округлих плавих очију су прснуле сузе кад сам је ударио. Облио ме је хладан зној, а рука ми је пала доле тежином топовског ђулета. Није било у мојој контроли. Предуго нисам осетио њен умирујући додир, већ недељама су јој очи биле уперене у земљу. Викао сам и викао, а она је ћутала као заливена.
Лако је њој. Сав њен посао је да седи код куће са децом и кува чорбу. Никад није била оволико лења, свог гласа и испуцалих руку. Једино ми је жао мојих синова. Чуди ме што још нису схватили како сам ја то жену нашао. Надам се да ће се њима више посрећити, да их не изда младалачка љубав.
Ескалирало је, овога сам се плашио. Вештица ме тера у зачарани круг. Стока ми гине, лед у пићу ми се истопи док ми га она донесе. Увенуло цвеће је покрило наш врт. Да га је само на време заливала, и даље би ширило своју нежну арому у наша јутра и дане. Уместо тога, приморан сам да слушам њене жалбе.
Груб сам, истина је, али да је она лака за волети, не бих морао да будем. Рука ми се тргла и полетела ка њеном образу, погодио сам је као гром воду. Она се заљуљала, преплављена буром мог гнева. Пребледевши, држала се за кваку од дечје собе.
Алтар је полако губио свој златни сјај, а сунце залазило, сипајући своје нежне сенке на њено лице. Гледала ме својим бескрајно дубоким плавим очима, озбиљније него икад.
„Обeћај ми, обећај ми да нећеш дићи руку на мене ни у љубави ни у мржњи, драги мој. Треба ми сигурно тло под ногама. Не мораш ме у наручју држати, ни ка ногама се мојим сливати. Наши снови су у мојим длановима и души. Само ме, молим те, чувај од кључалог гласа и гвоздених песница.“
Дан за даном је све више изуједало, неподношљиво је. Мектање овца и деце и њено смирење. Да ме је бар зауставила, да се бар заштитила. Можда масница не би била толико видљива. Срамота ме је да нас виде заједно на пијаци. Није ни чудо што се бизнис распада. За једно јагње не могу ни добар виски да купим.
Напокон је заћутала. Облаци су се све више згушњавали, а мирис трулог биља је пунио мој кабинет. Изгледа да је већ ставила децу на спавање, а за који минут ће се врата отворити да њена тамна силуета процури у просторију да ми донесе неки излапели шампањац из залиха.
Ентузијазам је био смењен нејасном језом. Било је превише тихо. Нешто је затапкало напољу. Крајичком ока сам кроз прозор угледао четири фигуре како се шуњају кроз сумрак. Ограда је болно шкрипнула, будећи ме из транса. Скочио сам на ноге, појурио сам за њима, обарајући вазу. Комад стакла ми се упио у ногу, па се мој крик просуо по целом дворишту. Мора да сам их препао јер су убрзале корак. Како сам се приближавао, у рукама су им назирале кутије и торбе. Потрчао сам љуљајући се, тресући тло својим корацима. Видевши ме, Лим се укочила. „Пожурите децо“, добацила је мојим синовима, заклонивши их својом силуетом. То ме је разбеснело.
„Луткице неће ићи по твоме“, процедио сам кроз стиснуте зубе. Последњи ударац је одзвањао обалом језера, а ушима је кренуло познато зујање. Ћутала је, одступајући, тонући у тами заједно са мојим наследницима. Није ни реч проронила.
„Е…“ капнуло је са мог језика неартикулисано. Онемео сам, остао сам на ледини, постепено трезнећи док су мекани таласи гутали и испирали и последње трагове моје несреће.Поглед су ми преплавиле мутне мрље. А обећао сам. Обећао сам јој.
Published by