Zašto si me poslao da joj prenesem?! Upropašćena sam, zbog tebe. Na drugi kraj kontinenta sam otišla zbog tebe
Zgrabila me je u naručje, ushićena da me vidi. Ponosila sam se svojom svrhom. Ali čim sam izrecitovala tvoj monolog (od slovca do slovca), ne verejući u moje reči, zadrhtala je, pala na kolena i briznula u plač. Stegla me je, čvrsto, skoro da me zaboli kao što nju boli.
“Trebao si da ozdraviš…”
Jecala je
“Trebalo je dođeš ovog leta…”
Ne, ridala je.
Bila je očajna, besna. Toliko besna da me je zamahnula na drugi kraj sobe. I takva sam ležala celu noć, bačena, povređena, sama.
—
Čak je i komšija prestao da se dere na igrice i legao da spava. Mukla tišina, ni mesec se ne može videti od oblaka. Ja i dalje ležim u tom ćošku, skupljena i ranjena.
Evo je opet. Izgubila je crvenilo među obrazima i očima. Posmatrala me je blagim pogledom pune melanholije. Podigla me je, ali ovaj put pažljivo, kao da sam krhka i da ću se raspasti pogrešnim pokretom. Podsećala sam je na nekoga, budila sam njenom srcu toplu nostalgiju, poput one prve detinjske ljubavi koja ti ostane u ćošku misli. Pomnije me je slušala, upijajući svaku reč sa kojima sam se identičnim pozdravila danas, te me zagrlila, nežno al pažljivo da joj ne odletim nekako slučajno.
I dan danas me pomno sluša. Svako veče, u iste sate, iste reči poput lične molitve, utehe.
Published by