Била је грешка доћи тамо тог дана.
Чим сам се појавио у њиховом видном пољу, постао сам осуђен на пропаст. Колико год да сам трудио да идем својим путем и игноришем их, све је било узалуд.
Посегнули су до мене, хватали ме за чевље, зграбили моје ципеле, превукли руке преко мојих чланака и залепили се ногавице. Скидајући њихове руке које су ми обавијале ноге, убрзавао сам корак и ишао право кроз њих. Држали су се за руб мог огртача, заустављали ме и терали да им га истргнем из стиска. Искористили су овај застој тако што су се поново лепили за ноге.
Псујући себи у браду, проклињући их све, настављао сам да идем напред.
Старци су, лежећи потрбушке, пузали, сажаљиво се молећи и постепено утихнувши од умора. Млади су се обрушили на старце, згњечили их и прогутали, терали их да нестану у дубини гомиле. Вичући и бунећи се, својим су квргавим прстима покушавали да ме зграбе за рукаве. Деца различитих доба пењала су се једна на друге, обрушивши се на главе родитеља и деда, немилосрдно уништавајући целу ову структуру хаоса.
Немилосрдно крчећи пут, наставио сам да ходам. Непрестано убрзавајући, али не скрећући с пута, ишао сам, нервозно псујући због плаша и ципела.
Настављајући да их правоцирам и показујем свој снобизам, оштро сам одговарио на њихове молбе: „Не!“, „Ја немам пара“, „Састављамо крај с крајем”. Запалио сам сигару и убрзао корак.
Када сам изашао, једва удахнувши, одједном схватив да се желим вратити. Проћи поново тим путем. Хвалети се снобизмом и провоцировати их. Не бежати, не излажући се. Видети бездан очаја у њиховим очима. Разумети га до краја. Набавити снаге да променим пут..
Published by