Malo (ne tako uspešnog) crnog humora za vedre dane
Za sve nas koji volimo crni humor.
Dragi ujka Džoni,
mama je predložila da ti napišem ovo pismo, kao da nemam i pametnijih stvari da radim. Danas smo bili na Ljupčetovoj sahrani, znam da si ga gotivio, iako je, kako kažeš, bio zelenaško govno, išli smo svi porodično, da ispoštujemo. Tata nije bio oduševljen tom idejom i želeo je da ostane kući, međutim, to su i sa njegove strane porodični prijatelji, te bi možda „trebalo“ otići.
Prethodnu noć kada su mama i tata otišli da izjave saučešće, tetka Sanja je doputovala prvim busom i ugostila se, naravno, kod nas, međutim ovaj put bez Uglješe(hvala Bogu). Stric Rajko i strina Ljubica su došli jutros, a stric Dejan je kasnio i na sahranu. Nisam se ni nešto sažalio kad su javili da je preminuo jer ga se nisam sećao ni u kakvom dobrom svetlu, ionako mu je bilo vreme, poslednjih 10 godina on „umire“ i „na ivici smrti je“.
Tetka je izvršila je opsadu kupatila čim je došla, i jutros se spremala 2 sata, kao da će je iko gledati na sahrani, a kamo li, Bože me oprosti, mrtvi Ljupče.
Majka nas je naterala jutros sve da se spremimo, te smo krenuli zajedno porodično u naš auto, mama, tata, Danica i ja, dok nismo stigli do druge raskrsnice i shvatili da smo zaboravili cveće kod kuće. Tata je negodovao ali se ipak vratio nazad, ali kada smo stigli kući shvatili smo da smo zaboravili i Danila. Nije da se on bunio. Međutim od svih majici koje posedujemo, Danilo je obukao plavu majicu sa belim šarama, te ga je majka vratila da se presvuče, jer ipak postoji pravilo oblačenja na sahranama. Zatim smo opet čekali u kolima Danila, koji kad je konačno odlučio da se pojavi bio u crnoj Rammstein majici, što se mami nije NIKAKO svidelo. Zatim je narednih 10 minuta u autu provela pričajući kako je obukao „satanističku majicu“ za odlazak u kapelu. Ne znam da l sam smeo da pomenem da sam ja ispod svog crnog duksa nosio majicu Bitlsa sa žutom podmornicom.
Bilo je 13 časova kada smo stigli na groblje, nas petoro, mislivši da će se i ostatak rodbine brzo priključiti. Videli smo gomilu ljudi kako stoji ispred kapele, međutim nismo poznali skoro nikoga, pa, mora da su bili Ljupčetovi prijatelji i poznanici ili kolege, te je ćale prišao i krenuo da se rukuje sa ljudima, kada je video ljude koji su očigledno bili neki deo familije koji nismo i dalje poznavali prišao je i izjavio saučešće, dok je Danilo ostavio cveće sa strane na gomilu. Što bi sigurno bilo prihvatljivo, čak i poželjno, kao procedura na sahranama.
Dok nismo shvatili da smo na pogrešnoj sahrani.
Došli smo na POGREŠNU sahranu, kod POGREŠNIH ljudi, koje ni ne poznajemo, ali smo odlučili da ne pravimo frku već se polako povučemo. Tata je dao znak Danilu pogledom da uzme cveće sa gomile nazad, ali ga je majka ćušnula laktom kako ne može da uradi to tek tako. Pa je tata fino smislio plan. Moji roditelji, po zanimanju „genijalci“, su odlučili da OSTANEMO na sahrani NEPOZNATE osobe, i sačekamo da počne opelo, te tek kad niko ne bude primetio, Danica baci maramicu i „kaobajagi se sagne da je dohvati“ i u tom trenutku zgrabi buket i šmugnemo. Sjajan plan, znam, te smo odlučili da stojimo na sahrani, klimnemo glavom NEPOZNATIM ljudima kao da ih znamo i sačekamo popa. Meni su utrnule noge, a pored mene je stajao Danilo koji se klatio te sam ga šutnuo, međutim nije shvatio da je to znak da prestane, te je i on mene šutnuo nazad, ali sam popizdeo i gurnuo ga laktom, na šta je ćaletu puko film i klepio nas obojicu po jednom po potiljku, kao decu.
Kada se pop konačno pojavio u svom Jugiću, sa đakonom, koji je očigledno stao u neki žestoki izmet, jer je smrad bio nesnošljiv, a postao je još gori kada je zapalio tamjan. Tako je započeo opelo a kevi je krenulo da se vrti u glavi od tih mirisa a ja sam se molio da se sad ne ispovraća. Kako je prošlo par minuta tata je dao znak Danici da krene da glumi da plače i čisti suze maramicama. I tako Danica uradi kao što je rečeno, planski ispusti maramicu pored cveća, i sve bi super prošlo da tačno u tom trenutku kad je krenula da zgrabi cveće tako da niko ne vidi, samo da tati nije zazvoneo telefon sa pesmom Crna dvojka sa zvukom odvaljenim do kraja, što je bilo dovoljno blamantno da se pola gomile okrenulo ka nama, ka ćaletu koji pokušava da smanji telefon, Danici koja uzima cveće sa gomile i Danilu, mami i meni koji smo počeli da paničimo, na šta je otac samo pokazao pogledom ka autu uz kratko „Trk“. Što brže smo otišli odatle, a u tome desilo se da je tatu zvala tetka Sonja da pita gde smo. Ispostavilo da je sahrana skroz na DRUGOM KRAJU groblja.
Nema veze i Ljupče je kasnio na svoju sahranu. U gradu je bio udes i konkordija nikad da stigne. Ceo život je kasnio, a baš mu se ne da ni sad da stigne na vreme. Propala mi fora. Svakako, kasnije se okupila familija i gomilu nekih baba i žena koje su ridale i plakale. Da se ne lažemo, niko od naše familije nije toliko voleo Ljupčeta niti je matora budala zaslužio OVOLIKO počasti, ali ajde, kad je bal nek je maskenbal, pa tako i babe narikače i žene koje su lomile tanjire su pravile haos okolo. Poprilično sam siguran da sam ujka Dalibora video sa čuturom rakije iza kapele kako je deli sa ujna Dankom. Tu su bili i njihova deca Elena sa mužem i Darko sa ženom i, iz nekog razloga, sa ćerkom. A mala glupava razmažena Lena je sve vreme plakala jer joj je bilo dosadno i nisu joj dali njen aj ped da igra igrice. Toliko je plakala dok se nije zagrcnula i u sred opela bacila peglu popu po nogama, na šta je čovek samo nastavio da peva i uz stihove ubacio „Gospode, Bože naš seti seti se slugu Tvojih preminulih, mala mak’ se odavde kukala ti majka, koji su preminuli u veri i nadi…“ i nastavio da mlatara onom kadionicom, verovatno u nadi da će je raspaliti po glavi. Kada je prenesen sanduk do rake, ubedljivo najgora je bila jedna ženam, koja nam dođe baba-tetka, i zove se Smiljka. Pa, teta Smiljka je ridala i naricala i stajala u prvom redu pored rake dok se u svojim potpeticama nije okliznula niz zemlju i pala u praznu raku. Tu su napravili pauzu da prvo izvade teta Smiljku, kad je ujka Dalibor dodao(dok je alkohol izbijao iz njega) da nije na odmet i da ostane dole. Što je verovatno bilo pogrešno za prokomentarisati jer je Danilo poečeo histerično da se smeje dok ga majka nije raspalila po glavi da prestane. Nakon pola sata vađenja baba Smiljke koja je imala…popriličnih 100 kila, došlo je vreme da se spusti sanduk, koji se otrgnuo jednom od grobara te je tresnuo u 2 metra dubine pod zemljom. Ljupče jadan se okreće u grobu. Al ovaj put bukvalno.
Zatim smo otišli na daće. Majka je eksirala rakiju ili dve…tri… da se smiri od svih današnjih dogodovština.
Bilo je zanimljivo kada smo kasnije u povratku sa daće sreli porodicu na čiju smo sahranu slučajno uleteli ranije tog dana. Možda da zaobilazimo deo grada oko Novog groblja od sad pa nadalje.
Pisaću ti uskoro, jedva čekam da idemo do Mitrovice, možda svratimo do zatvora da te vidimo.
Tvoj Aca
Jutro će promeniti sve
Sutra će sutra biti danas, a danas će postati juče.
Nije novi dan kada prođe ponoć. Novi dan je kada svane novo sunce. Ne ono od juče, niti onakvo kakvo će biti sutra. Nego neko novo sunce nad ovim nebom.
Ugasio je cigaru o sims prozora i opušak izbacio kroz prozor solitera. Hladan vazduh je ježio kožu i neumoljivo se uvlačio uz kičmu. Stajao je naslonjen na otvoren porzor, bos, u beloj potkošulji koja je prekirvala njegovo koščato mršavo telo i u nekoj sivoj, ne toliko bitnoj, trenerci. Sklanjao je kosu s lica puštajući da ga zaspe hladan vazduh noći. Zagledao se u daljinu zgrada koje su ga okruživale. Sve su bile iste, stare, brutalističke, iz doba socijalizma, sve iste a opet svaki stan u njima je nosio drugačiju priču i svoju istoriju. Sam je. Svi spavaju. Možda se još neki pijanac vuče ulicama blokova.
Njegovo telo je bledo i željno kakvog dodira. Izašao bi u noć, život možda opet dobija smisao.
Voli i neku devojku, sigurno.
Možda bi želeo i da joj se javi. Da izađu. Plaši se da će ga odbiti. Nema veze. Zapali još jednu cigaru. Šta se tu može?
Njegov život je bio monoton. Ceo dan je pušio, čitao neke glupe knjige o filozofiji ili gledao filmove sa starih iznajmljenih CD-ova. Ona je donela boje u njegov sivi brutalistički život, sama pomisao na nju narušavala je dosadnu rutinu besmisla. Možda je ipak sutra pita da izađu. Opet, sutra je novi dan, novo sunce, sve će biti drugačije. Pa i on sam.
Negde u daljini vidi zračak svetlosti. Žar sa cigare je pao na metalni zarđali sims prozora, a prvi jutarnju zraci su ugasili noć. Novi dan. Nova nada. Vratiće se boje.
Jutro je donelo novo sunce i novi život.
Jutro će promeniti sve.
Published by