Posmatram skoro uvenuo cvet pored prozora, zalivam u nadi da ga oživim. Nakon nekog vremena, opterećena tišinom, nesvesno počinjem sa monologom, kojeg ću zaboraviti do sutra:
,,Nikad ustvari nismo sami. Glasovi u našim glavama su uvek tu. Sve dok imamo papir i olovku, telefon, drugu osobu koja će da nas sasluša, bilo šta, ti glasovi postaju stvarni.
Možda nemamo ništa od toga. Nema veze, glasovi se svakako rađaju, postaju rečenice. Mislim, da ne treba da obljašnjavam hijerarjisku strukturu jezika, od nečeg nerazumljivog nastaje nešto sasvim konkretno.
I to sve izvire iz naše glave. Ili iz srca, duše? Koje god da je- pisanje je uvek tu. Naše misli prenosimo na papir, u fizičko stanje. Možemo napisati pesmu, pa pevati je. Napraviti film, da ga svi vide.
Čitanjem naučimo nešto više. Razvijamo empatiju, solidarnost, razumevanje. Pisanje je naša duša, naše srce, naša glava. U njemu je istorija čovečanstva, planete zemlje, ljudske potrebe, silne misli, vere, površne tragedije, žalosne komedije, najbitnije, fotografsko pamćenje.
Obrazovanje je najviše napredovalo nakon pronalaska štamparije. Tu je znanje počelo ostavjati trag. Smernicu za sledeće velike pronalaske. Informacija ima više nego ljudi. Šta bismo mi bez traga znanja.
Postoji jedna arapska poslovica: ,,Pronađi nekoga ko govori tvoj jezik, da ne bi potrošio godine prevodeći svoju dušu. “
U slučaju da nisi u mogućnosti da nađeš tog nekog, zapiši reči koje nastaju iz tvoje duše. Zapiši, neko će ih naći. Možda nekog nadahneš sutra, sledeće godine ili deceniju kasnije. Ti možda nisi našao njih, ali oni su našli tebe i tvoj spis. “
Nakon jednog treptaja uzdižem se iz besede, silazim sa scene. Monolog je bio samo za mene. Još pre nego što zaboravim, kroz glavu mi blesne pesma. Suđena da ostane negde zaboravljena, zabačena među arhivama moga uma.
,,Jedino što moram jeste da napustim ovaj svet. Ali ne i moj cvet. Moj cvet ostaje.
I da je samo njegov koren, neko će ga zaliti, opet će izrasti. “
Published by