Сунце и кошава.
Стојимо на обали и тек смо стигли овде, а у њеним очима већ видим одлазака. Врели ваздух и песак су ми уништавали поглед, али њој као да то није сметало. Она, са њеним грубим гранитним очима, мекано је гледала. Откако смо пошли нисам је видео срећнију, као да је није гребао ситан бол у ваздуху. Она није имала нешто заробљено у грудима, њој је кошава шапутала тајне. Можда је и мени шапутала нешто, али узалудно. Једини језик који сам разумео су њене очи, иако сасвим иронично, говорио сам многе. А она, она тако опуштена пред врелином разумела је то. Желео сам да је молим да ми пренесе речи ветра, али знао сам да ће ми пренети све пољупцем и угризом. Никада није говорила, само се појављивала у зраку, преламајући мој живот, а њене сиве и празне очи су ме гледала и ја сам знао. По први пут сам знао. Никад нисам био сигуран шта је она. Дух, стварна особа, богиња или једноставна халуцинација. Није ни било битно. Била је ту и вукла ме је кроз мрак и светлост. Дала је смисао мојим врисцима и молбама. Она сама по себи празна, пунила ме је. Не знам и то ме мучи, она ме мучи. Погледала ме је и почела да се смеје и ја сам знао. Време је. Оно тврдо и стално у мени молило је да станемо и одморимо крававе ноге и слабо тело, али мој дух кренуо је за њом. Нестала је и спојила се са ветром, а ја сам трчао. Трчао, трчао и смејао се. Немир у мени је био уморен и остављао ме је, пуштајући неописивој енергији да цури у мени. Све се вртело и болело и умирао сам поново и поново, рађајући се. Давно ми је пренела кроз смех и врелину да је створењу попут мене већ одређена судбина. Дарован ми је дар који ћу плаћати у крви и сузама докле ме не заспе киша. Није говорила, али начин на који ме је изједала изнутра рекао ми је једну ствар. Узалудан је било какав напор да се одрекнем себе. Рекла је да сам сувише диваљ. Да сам као она и да створења попут нас морају доживети насилан крај. Мислио сам да се шали. Био сам млад и толико нежан када ми је то рекла, али сада разумем. Разумем тај отров који ми она даје, разумем да и ја стварам тај отров за себе. Ја сам отров и ја га пијем и ја умирем. Рекла ми је да створењима као мени и њој нема краја. Нас двоје, сувише жељни, морамо да трпимо цену сопствене разузданости. Докле други могу да окусе слободу мира и крај, нас двоје ћемо умирети у бескрај и будићемо се гладни и сити. Крварићемо по црнилу. Бојао сам се тих првих речи, али убрзо сам схватио да је управу. Мир је сувише тих, топао и тупав. Из њега се рађају зле ствари попут тишине која ме је одувек прогањала тражећи место у мени. Она ме је бранила од тога и зато трчим за њом. Зато се будим са њеним именом на уснама и лежем са њеном тежином. Крваре ми стопала и осећам ситно гребање док ми у ушима одзвањјау њене сузе.
Месец и облак.
Хладно је и њене очи су тамне. Моја нимфа ме грли и љуби, а из мене у таласима надире срећа. Папир преда мном је црн и моје крваве линије га удубљују у знацима: „Слободан сам само уколико нисам.“.
И вртим главом, јер то су њене речи. Погледом ми улива срећу назад и шара по мени. Она ми мења облик, цепа га. Она је луда и савршена. Подсећа ме да нема ничега овде и из црнине ме уплиће покапаног отровом и дозваљава ми накратко да будем савршен и цео. Постојим само докле је она ту, без ње, папира и крви нисам ту. Гризе ме и чупа док крвљу испусујем себе: „Напаћене душе одморите се, умирите се. Опет ће све нестати и изронићемо у бескрајној празнини слободе. У неком другом стању доживећемо бескрај који, овога пута, неће ограничавати беспотребне ствари попут облика и времена. Овога пута неће нас спутати камењем“.
Опет ми се смеје и нестаје у трку. Остављаме у мраку крвавог, задиханог. Луцидног и савршеног. У њеном заграљају зубима ми брише трагове времена и простора и ја постојем завистан за тим непостојањем сопственог духа. Тек када она отклони све безвредне препреке тела ја могу да испустим све и прекинем да се гушим у сопственим дубинама.
„Камен свакако уништава материју, а нас нема“
Небо и киша.
Висина. Оставила ме је. Нема је, о нема је. Осећам себе у свом телу док ми крупне кишне капи стварају расцепе у кожи. Киша је попут њених очију. Гранитна и тврда. Киша је попут ње. Цепа ме и крварим, даје ми ширину. Вриштим, а мој врисак ме целог затресе. Киша је застала и гледа ме. Осећам да се разливам по свему и одједном нема препреке за мој дух. Моја крвава стопала су цела, моје руке не крваре, а кожа није испецапан у љубичастим концетричним круговима прешараних црвенилом. Нисам више топао и не осећам жарку жељу да ми она раздере кожу за мало слободе. Видим је у гомили, али уместо празних очију видим младе сиво-плаве. Чујем како се гуши у себи и крећем за њом. Сада су њена стопала крвава док трчи за мном у нади да ћу јој олакшати. Њој руке крваре док раздирем њено тело да би се ослободила. Молим је да се сети ширине и да ми се придружи. Тек сада схватам шта значи умирати у бескрај. Она ме не чује док јој говорим слатке речи, међутим моли да буде прекројена са отровом дубоко утканим у материју. Услишујем јој молбу и тихо исписујем уснама: „Немирене душе су створене да би умириле мирне својом крвљу“.
Published by