Ja sam čovek koji sanja mnogo čudne snove. Ovaj mi je naročito zapao za oko pošto predstavlja samu srž i izvor mog stila pisanja. Smatram da, iako je samo san, u nekoj verziji mog života postoji scenario gde ovo nije samo običan san već cela kompenzacija osobi koja je započela u meni ovakav stil pisanja i način izražavanja. Ovu priču pišem u ime Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, kao moje hvala njemu što je demonstrirao, ne samo meni, već i mnogim drugim piscima, kako se pišu priče u ovakvom maniru i kako zapravo treba da izgleda sveznajući pripovedač u jednom delu. Mi svi doista jesmo iz Gogoljevog šinjela ispali.
Mrak. Pun mesec. Groblje. „Ovde počiva Nikolaj V. Gogolj 1. April 1809. – 4. Mart 1852.“
„Ustani. Naredjujem ti. Završi ono što si započeo. Završi svoje remek delo. Završi „Mrtve duše“ i vrati se tamo odakle te sada dovlačim. Čuješ li me? „
Začuo se samo glas, dok sam ja bestelesan, posmatrao situaciju iz mraka.
„Čuješ li me pitao sam!?“
U tom trenutku, poklopac sanduka na grobu, počeo je da puca. Sve je krenulo od samo jedne, male pukotine, koja se brzo proširilia na ostatak poklopca. Posle svega nekoliko trenutaka, od tog poklopca ostao je samo pepeo.
Iz sanduka se polako uzdigao piščev leš. Obučen u fino krojen, i dalje očuvan šinjel, i bez nosa. U rukama je držao knjigu koja je delovala ugljenisano, kao da je izvučena iz vatre, na kojoj je pisalo „Mrtve duše II“. Takodje, iz knjige je virio listić hartije na kojoj se mogao pročitati samo neki podnaslov na kome je pisalo „Nevski prospekt“
U trenutku sna, moj um je bio sasvim čudan. Ponašao se kao da je sve što vidi normalno i nije postojala ni najmanja sumnja u meni da je to san. Što se mene ticalo u tom trenutku, sve je to bila realnost.
Normalan čovek, ako uopšte postoji takvo čudo koje se može nazvati normalnim čovekom, bi pomislio da sam lud. Pomislio bi da čita nekakve ludakove zapise koje je našao na podu ludnice. Ali uveravam te, čitaoče, da je sa mnom sve u redu i da izmedju mene i tebe suštinski, nema nikakve razlike. Oboje smo ludi, ja što ovo pišem, ti što ovo čitaš. Prosto da se zapitamo i ti i ja, da li smo zaista oboje ludi, ili samo ludošću objašnjavamo naše postupke koji se po kriterijumima budala smatraju nenormalnim. Danas više ne možeš da znaš ni šta je normalno ni šta nije. Svako je u suštini čudan i lud na svoj sopstveni način.
Nakon što je ustao iz svog sanduka, Nikolaj je seo za sto, koji je valjda sve vreme bio tu a ja ga samo nisam primećivao. Na stolu je bilo pero, mastilo i bunt hartije. On je uzeo jedan komad hartije, otvorio svoju ogaravljenju knjigu, umočio pero u mastilo, i počeo da prepisuje.
Prepisivanje sadržine te knjige nije dugo trajalo. Vrlo je brzo završio posao i bio je spreman da se vrati nazad odakle je došao, kad se ponovo začuo glas:
„A treći deo? Nisi valjda mislio da ću ti dozvoliti da ponovo ostaviš posao nedovršen zar ne?“
U tom trenutku, na lešu iako nije bilo lica niti bilo kakve naznake emocija, moglo se osetiti uzdisanje i nezadovoljstvo pokojnika.
Uzeo je još jednu hartiju, i počeo je da piše. Delovalo je kao da unapred već zna šta treba da napiše jer nije pravio pauze i nije ni najmanje razmišljao o onome što piše.
Voleo bih da ti mogu reći šta je pisalo u nastavcima mrtvih duša, ali tu se san završio.
Nikada nisam dobio priliku da pogledam u kraj remek dela tako talentovanog pisca. Nikada nisam dobio priliku da otkrijem ko je bio taj misteriozni glas koji je ometao jadnog pokojnika. I nikada nisam dobio priliku da završim započeti san.
Published by