Човек. Човек је, по тачној дефиницији, живо биће које има високо развијен мозак способан за мисаоно размишљање, говор, решавање проблема, самопосматрање и слично. Човек се састоји од неизбројивог броја ћелија, седамдесет осам органа, око седам трилиона нерава, двеста шест костију и негде око пет литара крви. Све је то опипљиво, проверљиво и изнад свега поуздано.
Добро сам познавао простор у ком сам се налазио. Мрак, шума, мало даље река. Ово место постало је мој дом. У њему је било сачувано све моје и у ноћима попут ових прогањало ме је.
Испред мене на мекој раздаљини стајала је фигура. По тешким, мучним корацима већ сам знао ко је и моје срце се узбудило. Фалила ми је ова сенка мене. Прилазио ми је и нисам се мрдао. Чекао сам да видим оно што већ знам, да се понадам неком другом исходу овог круга. Можда коначно успем да одгризем реп змије, уместо да константно доживљавам рођење кроз уништење.
Пришао ми је тако да сам могао да му дотакнем лице уколико сам хтео.
Гледао сам своје намучене нежне очи на његовом лицу. Желим да их ископам и уклоним са његовог лица.
Similis simili gaudet.
А опет кад га видим, део мене се уруши и утопи у туги. Нешто не ваља. Нешто, нешто фали и нисам сигуран сасвим је ли све ово заиста моја кривица? Можда му само фали крв у лицу, можда која кост, мишић? Или је у питању лигамент? Јесам ли то заиста ја?
Гледао сам га у очи и желео да помогнем, али нешто у мојим грудима се стискало и гнушало. Бежање, треба да бежим, да се склоним од тог напасног погледа који је палио моје нерве и онда их гасио страхом. Ретко када сам се бојао толико.
А он, он ме је гледао безизражајно и испружио свој длан, мој длан. Споро, неприродно кретање.
Језиво.
Окренуо сам му леђа и почео да трчим. Смер мог кретања одавао је свако осећање које је избијало из мог несвесног. Напред, далеко, брзо. Довикнуо је моје име и ја сам наставио да трчим. Кораци су тутњали иза мене и ја сам их користио као мерило. Буди бржи, бржи. Осећао сам се као лисица пред пушком. Не знаш када и како ће смрт долетети до тебе и данас нема шансе да умрем.
Осећао сам се као у јефтином слешер хорору. Ја сам био прва жртва да умрем и без обзира колико брзо трчим, архетип мог лика први умире. Увек први. Могао бих да трчим наредних стотину година и ништа се не би променило, мој крај већ је урезан у моје кости, исцртан у мојим покретима и не постоји апсолутно ниједан начин да то променим. Једина идеја која је изгледала као нека измаглица решења било је да ја узмем турпију и изравнам своје кости, да обришем црте свог лица избељивачем и да пљунем судбини у лице. Изгледа да ни то не би било довољно, јер за само пар секунди успео је да ме обори на обалу реке. Ситни каменчићи су се стрмоглавили у воду, лагано пљускајући у мутној реци. Блато, од кога и ја и он желимо да смо створени, потпуно нас је испрљало. Осећао сам земљу у устима заједно са укусом крви. Мора да сам расцепао себи усну. Како само симболична слика.
Ноћас, уместо вечно познатог осећаја како ми срце полако одумире, успео сам да окончам нашу кратку чарку и издигнем се изнад њега.
„Прекини, прекини да ме пратиш“, вриштао сам му у лице очајно.
Сваки мишић тресао ми се од пренатегнутог положаја, од страха, од жеље да једном преживим ноћ у којој ме је походио. Преварио сам се, нема змија и репа, овде су само руке око врата, крици и недостатак ваздуха.
Каква је она погодба била клетва? Убија вас оно што сте ви, оно што вам не припада. Апсурд вам сваке вечери долази и походи снове док вас не ухвати нежно за врат и удави у жељи за прошлим.
„Ти ме дозиваш, ја долазим само позван.“
Био је ирационално миран. Пустио сам га да се придигне, док ме је бес лагано напуштао. Можда је у праву, али нећу то никада признати. Осећао сам отров емоција који се полако разливао по мени. Могао би да ме прогања до краја света и времена и моја вечна одбрана ће бити порицање. Нема ничега уколико му ја не дозволим да постоји изван мог ума.
„Ниси позван, не волим те, једноставно. Одбијам те.“
„Можеш ме одбијати до бесвести, али ја сам ти и ми смо исти. Ја сам оно чега се бојиш код себе.“
Знам, знам, али не могу да те поднесем. Скренуо сам поглед према реци и он је нестао. Са њим нестала је убитачна оштрица мојих осећања. Дубоко сам дисао, хладан вечерњи ваздух испуњавао ми је плућа и полако сам посветио своју комплетну пажњу реци. Бацао сам каменчиће у воду.
Вода, прелаз између светова који не постоје исто колико и ја, уместо претходих неправилних игрица које је започела хладна рука поветарца, сада је добијала облик лепих концентричних кругова, а већ док сам два пут трепнуо није их било.
Уживао сам у последњих пар тренутака луцидности пре него што постанем црнило. Срце ми се по хиљадити пут сломило. Још од прве вечери када ме је мој прелепи двојник посетио остао сам у овом магичном следу догађаја.
Прва ноћ, пре хиљаду година. Или можда три недеље? Не знам, не знам.
Дакле, ствар почиње са једном незгодном ситуацијом. Иако сам поседовао све физичке предиспозиције да будем човек, фалило ми је људскости. Сећам се, колико сам био убеђен да ја уствари, нисам човек. Ја сам се осећам празно, у мени није било ничега до маленог клупка авети упетљаног дубоко у мојим грудима, негде између плућа и бесконачности која је ограничена мојим грудним кошем. Клупко авети се неким даном распетљава и разлива без циља и сврхе. Стизало је свуда и гадило ваздух мојих вена својим тврдим постојањем и истовремено брисало моју егзистенцију. Заблуда. Био сам човек, дегенеричан човек без наде, али тада сам још и помало личио на неки изговор за људско биће. А сада…
Чекајући нешто, некога да ми објасни моје бесциљно, вештачко постојање, склопио сам нагодбу са месецом у ноћи.Тада ми се то чинило толико једноставним, тражио са да ме учини човеком и сво зло и беживотнсот повуче из мене. Све те извештачене, непријатне емоције које су изгледале као грчевита гимнастичка поза у којој ни гледалац ни извођач нису уживали. Неко ме је те вечери, изгледа, чуо и одвојио мог неправог двојника. Осетио сам се лакше, мање празно. Био сам толико срећан, срећан недељама. И изгледа да ћу заувек остати срећан. Иронично, само то је остало у мени. Срећа, непобедиви оптимизам у који нисам ни сам веровао, а шта да радим када сам све остало што је могло и на секунд да произведе осећај празнине нестало и настанило се у том створењцету? Зато га и мрзим и волим, гадим га се и не могу без њега. Видим га у визијама где ме прогања све из мене са својим накардним обликом. Без њега, без оваквих ноћи где умирем у сну ја сам само једно механичко створење. Он је мој део мене, он је странац. Није постајао више нигде изван оваквих вечери. Некада је волео да покуша да ме убије и ако је пожелео могао је да ме убије.
И био је у праву да га желим овде.
Само у његовом присуству, ја могу да осетим још нешто осим непрекидне среће.
Могао сам да осетим туп бол који се скупљао у једну тачку у мом стомаку. Понекад осећао сам своју продату душу као неки фантомски уд, као непознату успомену која пресеца мир у секунди и већ следеће нема је.
Мислим да је уствари проблем што сам мешао физичко и не-физичко, непостојано. Наравно да нема клупка авети, макар не више. Сада има само вена и капилара.
Mea culpa. И то каква кривици, каква сенка. Био је то један оштар, преломљен моменат у времену и после њега све је имало туп угриз вечности у равници. Моја душа, моје клупко авети више није било иза мојих плућа, празнине у мени нису зјапиле злонамерном тишином. Сада је у мени остало само физичко, физиолошко, стално са крајем. У мом уму више нису цветале кадифице окићене босиљком, у мом стомаку није расла папрат, из мојих ожиљака није расла маховина. Сада био сам састављен од неизбројивог броја ћелија, седамдесет осам органа, око седам трилиона нерава, двеста шест костију и негде око пет литара крви. Све је то опипљиво, проверљиво и изнад свега поуздано. У мени више није био заосталог семења или авети. Био сам толико чисто природан да се моје постојање граничило са неприродним.
Човек је спој психологије и биологије. Човек је са јасно утврђеним границама и циљевима које диктира неко или нешто. Све у вези човека сасвим је опипљиво, доказиво, макар у мом случају. Ја немам више ништа до неизбројивог броја ћелија, седамдесет осам органа, око седам трилиона нерава, двеста шест костију и негде око пет литара крви. У мени се не налази више ништа од онога што ме чини човеком и могу до бесвести да понављам већ научено. Свакако без моје сенке не могу ништа друго ни да радим.
Горко сам се насмејао. Па шта ја, доврага, имам од мог усраног филозофирања? Река и даље иде, ноћ је готова и клупко авети поново уплиће недоживљену мучнину у моје срчане коморе, за ово вече доживео сам никакав изговор катарзе од десетак минута, а сутра већ поново ћу бити нечовек, некаква звер без суштине и сврхе дубље од дисања. Како је тмурно бити само физички ту. Желим да мењам облик, да се осећам мање утврђено у свом облику. Људи су блато, вода и крв. И једно и друго и треће мења облик, прилагођава се. Ја сам пластика, дебело стакло, ја сам песак, ја сам бескућник и домаћин, вечно осуђен на облик ове бактеријске водице. И све то зато што сам несмотрено поклонио свој црни бисер негде, некоме. И могао сам само да га осетим док сам тихо умирао.
У води,у води, у одразу немам облик и ту нисам осакаћена наказа. Барем док дува ветар.
Нема забуне. Слобода је у непостојању. Улазим у воду, онако обучен. Мокар ветар, наставак и продужетак претходног ветрића, пресеца ми ноге и шаке. Одраз неког лепшег, неправилнијег живота дозива ме. Ох, како желим, први пут откако сам направио грешку, желим. Овај одвратно дуговечни деформитет молекула створених да не пуцају коначно има смисао. Нађи несавршенство, прати га без стајања. Одраз све јаснији, све даљи. Ветар јак, ноћ мрачна и тужна. Тежак мирис божура омамљује ме дубље. Ускоро, ускоро, стижем до свог места у средини реке где постајем једно са људскошћу. Вода и блато, променљиви, препуњују ми биће, попуњавају рупу између плућа и бесконачности који ограничава мој грудни кош.
Published by