„Dazai stigla je dojava da su Dostojevski i Gogolj viđeni u gradu“, rekao je Kunikida.
“Samo tako slobodno šetaju? Pa valjda znaju da su traženi kriminalci”, dobacio je Ranpo.
“E pa, neće se izvući ovaj put. Naći ću ih”, Dazai je delovao veoma samouvereno dok Kunikida opet nije pokvario raspoloženje svojim negativnim stavom.
“Ili je ovo samo još jedan od njihovih planova”, rekao je.
Svakako Dazai je bio siguran u svoje sposobnosti i izašao iz Agencije. Pravo ka centru grada. “Jesu li oni stvarno tolike budale da se kriju u najprometnijem delu grada”, pomislio je i stvarno… to ne liči na njih.
Neki ljudi su mu rekli da su čuli dvojicu kako se dobacivaju, i da su oslovljavali jedno drugog sa “Feđa” i “Kolja”. To moraju biti oni. Čudno je da su u ovoj prenatrpanoj kafani. Upitao je konobara da li ovde ima nekog pod tim imenima.
“Ti nas tražiš?”, odgovorio je neki stariji čovek za šankom. On i njegov prijatelj su ga zbunjeno gledali.
“Ne, ja tražim Dostojevskog i Gogolja.”
“To smo mi”, rekoše oni u glas.
“Ne, to nije moguće, oni su traženi teroristi, vi ste samo dva čoveka.”
“Traženi teroristi? Da li oni to koriste naš identitet? Ovo mora da je zabranjeno zakonom”, pogledaše se međusobno u neverici.
“Mora da je neka greška”, rekao je čovek za kog je Dazai zaključio da je Fjodor. Šta se ovde dešava?
“Mi smo poštovani pisci, ne kriminalci. Nemamo ideju o čemu pričaš”, uvređeno je izjavio Gogolj.
“Mora da si čuo za moju knjigu Zločin i Kazna.”, izjavio je Fjodor, a sada je Dazai bio zbunjen. To je Fjodorova moć, ne neka knjiga. Šta ovi starci lupaju. Samo mu traće vreme.
“Ništa. Izvinjavam se gospodo, uživajte u danu.”, Dazai se okrenuo da izađe iz kafane, kada se odjednom sa ulice čula eksplozija. Protrčao je čovek obučen kao klovn, sa belom kosom.
“Aha… eno ga Gogolj.”, reče Dazai i istrči napolje. Dok su dva gospodina ostala u šoku. Stvarno su teroristi u ovom svetu.
Published by