Lena Malešev: INTROSPEKCIJA

Kako oportunistički zvuči to „Šta ćeš upisati?“ Ono povlači toliko mnogo pitanja o budućnosti za sobom da se na kraju prestravim od života i poželim da nikada ne odrastem. Hoću da me spasi Petar Pan. Kad sam pre postala toliko odgovorna da mogu da donosim odluke o sopstvenoj budućnosti?

Zašto to ne urade mama i tata? Zašto me oni ne bi pratili kroz ceo život i govorili mi šta da radim?[ČITAJ DALJE]

Simeona Jakišić: INTROSPEKCIJA

Književnost. Magija koja dozvoljava duši da dopre tamo gde oči ne mogu. Dopušta avanturu onima koji su je željni ali je se u isto vreme i plaše. Uzbudljiv i neistražen prostor sveobuhvatnih reči koje omogućavaju spoznaju sveta ali i samog sebe, bez straha od povrede bilo koje vrste. Mogu da obogatim sebe i svoje iskustvo, osetim, zamislim i doživim nešto što nikada do tada nisam – dok ležim u toplom krevetu, sigurna da mi se ništa loše neće desiti i da mi niko neće nauditi?[ČITAJ DALJE]

Danijela Ristić: INTROSPEKCIJA

Okej, Danijela. Vreme je. Moglo se očekivati da te ovo neće zaobići ni ovde. Ne možeš zauvek bežati od tog čuvenog „Šta ćeš dalje?“. Ili mogu? Ne, nisi uradila ni poslednji zadatak, ovo bi bilo lepo da završiš.

Pa, moje promišljanje sopstvenog obrazovanja? Huh. Pa kao ideš u osnovnu osam godina i pošto shvatiš da si totalni duduk za većinu stvari, a i eto kao voliš da čitaš i slatko pišeš, idu ti jezici i upišeš društveno-jezički smer gimnazije.[ČITAJ DALJE]

Milica Kerac: INTROSPEKCIJA

Desetogodišnja ja umirala je od želje da odraste i preuzme ulogu superiorne majke i žene. Snovi o porodičnom životu, požrtvovanosti i odricanju svega zarad nekakvog princa i sama pomisao na ljubav koju će dobijati i pružati topila je njeno srce i to dete je provodilo dane kao u bunilu, goreći od čežnje za ostvarenjem sna. Ta „sanjarenja“ bila su najiskreniji ciljevi, odlučno zacrtani.
I bili su moji.[ČITAJ DALJE]

Марија Хрубик: ИНТРОСПЕКЦИЈА

Још само четири месеца и неколико дана, па крај. Шта онда? Шта после? Шта уписати? Завршиће се и ово, како кажу, срећно најлепше доба, а онда креће „живот“-самостални живот. Нема више маме и тате, и њихове речи којима ће правдати наше поступке, него сами одговарамо за њих. Ово је период кад нам се разилазе путеви, када раскрсница поприма не четири него бесконачно пуно путева. Ово је период кад нам се жеље не подударају са могућностима или речи са делима.[ČITAJ DALJE]