Aleksandra Veljović: Abiocco (italijanski) – Pospanost koju osećate nakon što ste se ,,pošteno” najeli (Samo glagoli)

Ustanem, spremim se, krenem, stignem.

Sedim, sedim, sedim, sedim, sedim.

Zvoni, skočim, trčim, trčim, trčim.

Ne stignem, ne uspem, zakasnim,

Sedim, sedim, kukam, kukam,

Krči, krči, krči, krči…

 

Zvoni. Ustaj. Kreni.

 

Stanem, uzdahnem, smirim se.

Pita.

Kažem.

 

Čekam, čekam, čekam.

Doneo. Platila. Krenula.

Stigla.

Svukla. Sela. Zagrizla.

 

Pojela.

 

Ne krči.

 

Sklapaju se, otvaraju se,

Otvaraju se, sklapaju se,

Ustala, izašla, ušla.… [ČITAJ DALJE]

Pavla Banjac: ,,Nedeljno popodne” – Toska (ruski) –osećaj velike duhovne teskobe, do koje često dolazi bez nekog posebnog povoda

 

Apsurdna bol. Večiti gnev, donekle đavolom evociran. Želim zaključak! Ili ipak jednostavne, kratke, lucidne ljubavi moć? ,,Nema njegovog oslobođenja!”, progovara razum. Samo tišina. Ćutanje – ustručavanje. Fabrika hirova crnih. Čijih? – Džekpot.

Šta ako besmrtnost već gori, dok đavo escajg životu zariva? Iluzije? Jesu. Kakva ludost ljudska! Mene nada Njegova oslobađa patnje. Razum? Sloboda? To ću u fijuku hitrog, crnog časa dželatu šapnuti, ako budem vešt.… [ČITAJ DALJE]

Mateja Ninković: Fernweh (nemački) – osećaj nostalgije za mestom gde nikad niste bili (U jednoj rečenici)

Živeo sam u jednoj kućici na vrhu starog drveta koja je bila izolovana od svega što bi moglo ugroziti moj mir jer sam svakodnevno želeo da uživam u pesmi ptica I pogledima kišne šume čiji miris me je opija čak I sad, u sećanjima koja polako blede, u bojama koje se razlivaju u mojoj mašti I zvucima koji se stapaju, utišavaju I nestaju kao I ova moja imaginacija savršenog života van zlih ljudi, teškog vazduha I slanih suza koje pijem kada legnem u tvrd krevet I vratim se usvoju realnost, tada vidim svoje beživotno telo kako leži u kućici od pruća na drvetu, visioko iznad svih, vidim svoj suptilan odlazak sa ovog sveta ka kućici o kojoj maštam kao izlaz iz svih problema u ovoj realnosti sad samo posmatram razlivene boje koje opet postaju  slika I osluškujem cvrkute ptica dok kišne šume miršu jače nego ikad.… [ČITAJ DALJE]

Milana Terzić: Koliko smo krhki/Sve; gufra (arapski): količina vode koja može da se drži u ruci (tri sloga ili manje)

Koliko smo krhki

Danas je dan kada će ceo svet stati u ruke jednog dečaka.

Kada su doneti prvi zakoni o potrošnji vode, poneko se zabrinuo. Kada je voda potpuno prešla u posedstvo vlade, ljudi su izašli na ulice, zbunjeni i ljuti. Kada su kuponi za čistu vodu postali vredniji od zlata na crnom tržištu, svi su shvatili da je jedna era mira gotova. Došla su vremena rata, strepnje i zamena za vodu koje su lagano trovale celu jednu vrstu.… [ČITAJ DALJE]

Jovana Kalaba: Mesec; YAKAMOZ (turski) – ODSJAJ MESEČINE NA VODI (REČI SA TRI SLOGA ILI MANJE)

U tišini noći,
dok kej spava,
prošetam, ponekad stazom sna
i izgubim rečnik za reč „java“…
Izgubim, ponekad,
kompas za sad.
Pa mašem Mesecu…
Liči mi na tebe.
Šaljem mu stih
i dajem celu sebe,
u taj suludi pozdrav
nem i tih.
Zagledam se u njegov odraz
na crnom platnu noćne reke.
U njoj sjaji svetlost zvezda svih,
i čudne svetiljke svemirske, neke…
A odraz Meseca razliva val
u tvoj lik.… [ČITAJ DALJE]

Marko Marković: ,,Noided (engleski)- istrajan osećaj paranoje“ -Toska (ruski) Оsećaj velike duhovne teskobe, do koje često dolazi bez nekog posebnog povoda (samo glagoli)

Padam. Stradam. Nadam se. Ne dam se. Žvaće me. Kida, rastrza. Mrvi me. Batrgam se, koprcam. Briznem. Pustim. Ne izustim. Sramotim se. Ubijam se. Razmišljam. Tonem, Tonem, Tonem. Rastvara me. Rastvaram se. Sramotim se. Kude. Smeju se, grohoću. Pokušavam. Smirujem. Staložim. Odmerim. Odložim. Nastavim. Živim. Pomislim. Naslutim. Zastrepim. Oslepim. Odlepim. Uplašim. Ne vidim. Ne vidim. Ne uzviknem. Ne zanima me, govorim. Zanemarim. Zapustim. Zapalim. Zalijem. Ispijem.… [ČITAJ DALJE]

Nemanja Maletin: Beznadje Ennui (francuski)- nazadovoljstvo koje proističe iz sopstvene lenjosti, dosade ili stagnacije (imenice i pridevi)

Oči zamućene. Prozori prljavi. Neobrisani. Soba haosa. Krevet nenamesten. Gospodin Grej. Loše. Jabuka crna, mandarina žuta. Vazduh nepostojan. Sreća, tuga, beznadje. Mladost, starost, žalosti. Venera crvena, misao  siva. Gospodin Grej. Voz spor, dim crn. Ljubav, čežnja. Lenj. Suton, mesec i veče. Crna mačka i beli miš. Zemlja opustelih vinograda. Četiri ujutru. San ljubavni. Miris stagnacije. Ništa. Ambis. Sveza kafa, bajat hleb. Raskoš gradska. Lažno nebo crveno.… [ČITAJ DALJE]

Jovana Lovre: Borba praznine; Toska (ruski) Osećaj velike duhovne teskobe, do koje često dolazi bez nekog posebnog povoda (bez glagola)

Osećanje meni nepoznato ali tu. Prisutnost nečega. Laž. Istina? Neznanje. Život, život u neznanju. Svuda bol, a bola nigde. Prazna soba, prazan papir, olovka i ja, disanje. Ogromna praznina, moje misli. Prisutnost nečega, opet? Nesigurnost. Preživljavanje, nesanica. Bol. Kidanje kože i osećanje boli. Prazna soba i prazna glava. Kako? Nesanica i buđenje. Buđenje i nejasnost. Život u neznanju, zauvek. Roj misli i neprestano tumaranje. Prolaznost. Bezrazložnost.… [ČITAJ DALJE]

Nina Čegar: ,,А zbrka“ CAFUNÉ (portugalski) -prolaženje prstima kroz ljubavnikovu kosu (azbučnim redom)

Aritmija bije. Vidim glasno da đavoli eskiviraju žargon zaljubljenog. Izgledao je kao lucidna ljudska magija. Na njegovom obrazu pokret rasplamsava stihiju trošeći ćutanje. U furiji htedosmo celokupnost. Čekaj! Džekpot? Šah-mat?

Aktivirao buru, vrtlog, grotlo, dno đonova. Elektricitet žvakali, zauvek iako jednokratno. Kafune lagano ljušti melanholiju na njoj. On prstima raspliće svaki trenutak. Ćelije užurbano frkću – hoće crveno, čitavu džunglu šarenila.

A brzo već geler dođe.… [ČITAJ DALJE]

Sonja Jovičić: Nastajanje ljubavnikovog portreta; Duende (Španski) – Dok se prvobitno koristila da opiše mitsko lice koje opseda ljude i stvara im osećaj strahopoštovanja prema okolini i prirodi, njeno značenje premestilo se u „misterioznu moć koja pokreće ljude preko dubokih umetničkih dela”. (azbučnim redom)

Amigo, bolno veče! Golgota, delo Đavola, entelehija žudnje, zebnja i jauk kapricioznog Lovca. Ljubim manične nadire Njega, oko prstiju rasuta stvaram, tonem ćutljivo u fantastični hvat cveta, čujem Dželata šapat. A bunilo vina goni da đavolju energiju živim, zaradim i ja kap Lovčeve ljubavi, makar ničice njemu odana pala. Razapetu siluetu tela ću upiti, felacio Hanibalu, celibat čoveku, Dželatu šareni april.

Budiću vampire grešne dirljivo. Đon Epikura želeću; zavešću i juriću kraljevski lik; ljubavnikova moć naoštriće njuh opakog, paranoičnog rezona – Stvaraoca.… [ČITAJ DALJE]