Ivana Kovačević: RAZRUŠEN SAN O DEVOJCI SA CVETOM („Ili rađanje budućnosti“)

Noć je. Hladno je i vetrovito. Moglo bi se umreti. Spokojne su smrti u hladnim bojama, ali nije prijatno zaspati u hladnoći, tako i u taj čas želim da širom otvorenih očiju, prkosno gledam smrti u lice, dok se moje telo polako oslobađa egzistencije.

Ah nad gradom kruži bauk revolucije, osećam to , grad zvuči mirno kao svake večeri, zvuk ponekih kola i samo šum vetra, psi, laju.[ČITAJ DALJE]

Марко Аџић: (НЕ)ЧУЈНА БУБАМАРА

У једној топлој, маленој кући… Да, да – тако сићушној, да је у потпуности заклоњена избразданим деблима тисућлетних храстова лужњака, чије је чворновато корење на неки загонетан начин успело да, тек за нијансу, пољуља овај лепи дом, заигравши са њим валцер… живела је, некада давно, једна бубамара. Тајну коју ти сад износим, драги читаоче, шапнула ми је још док сам дететом био и сигуран сам да ти, Ана, Петре, Дуња, или како год да се већ зовеш, још за њу ниси чуо… Ово је прича о Клари.[ČITAJ DALJE]

Anastasija Bijelić: KONTRA („Transgender skejterka u pokušaju“)

Aleksej ima ustaljen raspored, četiri para vansica i skejt koji je kupio na Najlonu nakon što su mu ukrali bicikl. On ne zna da vozi skejt ali ga nosi sa sobom gde god da krene ne bi li ga bol koji posle oseća podsetio da bi mogao da nauči.

On misli da je dobro.

Ponedeljkom pije kafu na terasi, tursku, jaku tursku, jaku tursku bez imalo šećera, jaku tursku bez šećera iz šolje koju mu je poklonio jedan od bivših dok je još bio Helena.[ČITAJ DALJE]

Lena Popović: NEDOVOLJNO ŽBUNJA U PARIZU („Masna mrva“)

Tokom jednog jutarnjeg izjedanja kroasana u Parizu, pala sam na plavi kaput relativno običnog čoveka sa dobrom dušom i lošom higijenom. Zažmurila sam u pripravnosti, iščekujući brzo sletanje na trotoar , ali nista. Zalepila sam se na licu mesta.

Pošto dati kaput nije prao prethodne dve godine, a nije planirao to da uradi ni u skorije vreme, ja sam ostala tu, zalepljena na kaputu.

Volela sam da posmatram ljude dok smo smo prolazili trgom ili šetali kejom.[ČITAJ DALJE]

Mina Karaman: POBEGO MI BUS („Pasivno agresivni nindža“)

Pasivno Agresivni Nindža najviše od svega voli kafu. I pomorandže. Razmišljao je čak da se zove Pasivno Agresivna Pomorandža ali to ne bi bilo fer prema mandarinama, jer i njih voli. A voli i sir. I maslinke. Ali da, kafa… Pasivno Agresivni Nindža je odlučio da će otvoriti kafić jednom kada bude imao dovoljno novca. A do tad će se baviti psihologijom. Samo jel, kako mu svi kažu, tu baš nema mnogo love.[ČITAJ DALJE]

Aleksandra Vukčević: SMRT PROMENAMA, SLOBODA DISKRIMINACIJI! („IZ UGLA JEDNOG IZUZETNO KONZERVATIVNOG (DA NE KAŽEM ZATUCANOG) GALEBA“)

Ja sam galeb. I ne, ne zovem se Džonatan Livingston (čujem da se o toj budali i knjige danas pišu, sramota). Zapravo, ja mrzim tog tipa, što nije čudno jer postoji vrlo malo stvari koje ne mrzm. Mrzim što sam mator, debeo i ćelav. Mrzim probleme sa kloakom koje donosi starost. Mrzim svoju ženu koja ima ljubavnika. Mrzim i vas mlade galebove koji ovo čitate, jer apsolutno nemate poštovanja prema nama koji smo prešli dva’es’ petu.[ČITAJ DALJE]

Konstantin Tomić: GADAN SLUČAJ DISTROFIJE („Vođa pobunjenika“)

Jaka buna se diže besom. Uspešna buna se diže znanjem. Dobro sam to znao. Pogidao sam glavu i pokazao brk. Govna smo, ali ipak dostojanstvena govna. Bio sam jedini crni među belima, te su me nekako poluinstinktivno izabrali za vođu. Jeste rasizam, ali mi ne smeta. Ja znam kako se ovo radi.
,,Braćo i sestre!“, rekoh. Čuli su da sam počeo, pa su ućutali. Poštovanje. ,,Danas smo čuli zaista uznemavarujuće vesti… Naš robovlasnik je kupio nove… Baš zato smo se i okupili danas u ovoliko velikom broju.[ČITAJ DALJE]

Никола Гудељ: ВРЕЋА („Психотични пљачкаш“)

Преплашена лица ме посматрају из ћошка просторије. Осетим грашке зноја на њиховим челима, њихов бледи одсјај ми пробада очи. Поред мене стоји он. Његов прљави кез ме одушевљава. Ни трунка сажаљења у његовим очима. Прст на обарачу лак, као лист на ветру, знам да жели да окине. Нешто га је одувек привлачило у призору крви распршене по зиду. Бели зидови банке просто дозивају да буду попрскани.[ČITAJ DALJE]

Aleksandra Erceg: KUKAVICA

Sedim sam za dugačkim stolom u trpezariji. Sto je crn i lakovan, a gornju površinu od ogrebotina štiti staklo. Zidovi oko mene su tamno crveni sa zlatnim šarama. Prljava posla se ipak isplate.

Okružen sam portretima mog oca, dede, pradede i čukundede, začetnika našeg skromnog porodičnog biznisa. Običaj je da se nakon smrti glava kuće ovekoveči na ovaj način. Predosećam da će i mene uskoro uramiti – godine i bolest me vijaju kroz mrak dok sam sebe ubeđujem da sam dobro.[ČITAJ DALJE]

Sergej Ivančev: BELA NOĆ („Bolne memorije“)

Još jedan dan na poslu, proveden do kasnih sati. Trebalo je da završavam papirologiju do kasno u ponoć, a možda i kasnije. Miris kafe je bio neodoljiv, čak i posle stote danas. Većina kancelarija je bila prazna, samo je moj sto bio osvetljen, a oko njega sam mrak, kao poslednja nada ovog mesta. Iako nisam voleo papirologiju, obožavao sam ovakvu atmosferu; Pisaća mašina, noć i ja.[ČITAJ DALJE]