Sergej Ivančev: KAAPSHLJMURSLIS – osoba zgnječena u javnom prevozu (bez imenica)

Putujemo, nekad uživajuci, a nekad samo čekamo kad ćemo da obgrlimo sebe sa onim sto nas čeka. Ali smo uvek na samom kraju zadovoljni, bez obzira koliko nam je bilo neudobno. Dok stojimo, dok smo mirni, niko nas ne dira, ne dozvoljavamo da nas iko uznemirava. Jedino što bi moglo da razruši spokojne, nas kao pasivne, jeste kad se neko gura, i tada svi shvataju sta proistice – neko ce krenuti da se gazi.[ČITAJ DALJE]

Sergej Ivančev: OTMENO / BOJE

BELEŠKA

Žurim u park. Idem kamenom stazom, među golubovima. Srećem čoveka. Bio je sav savijen, bled i izgledao je mrzovoljno, kao da mu nije stalo do života. Ne razmišljajući o njemu dugo, nastavio sam. Stižem do mesta gde se staza deli na dva dela, gde ih deli put. Leva strana je bila blatnjava dok je druga bila sva procvetana. Stižem do parka i sedam na klupu.[ČITAJ DALJE]

Sergej Ivančev: BELA NOĆ („Bolne memorije“)

Još jedan dan na poslu, proveden do kasnih sati. Trebalo je da završavam papirologiju do kasno u ponoć, a možda i kasnije. Miris kafe je bio neodoljiv, čak i posle stote danas. Većina kancelarija je bila prazna, samo je moj sto bio osvetljen, a oko njega sam mrak, kao poslednja nada ovog mesta. Iako nisam voleo papirologiju, obožavao sam ovakvu atmosferu; Pisaća mašina, noć i ja.[ČITAJ DALJE]