Pavla Banjac: Gitara

Узми ме, док пред тобом

непомична и нага стојим

Узми, или поведи са собом

и оживи, поново, прстима својима

 

Упиј у мене, немоћ, и глад

сав печал, све своје боли

Тихо, као ономад, млад

у крхко их, тело моје, утоли, а тад;

 

Пусти да певам, све што ћутиш

све страхове твоје, оно што дрхтиш, што слутиш…

Пусти, да љубоморном тишину правимо

док желимо, на глас, да исправимо, заборавимо…

 

И пусти…сахрани у мени

уздах сваки што се речи боји,

буру сваку што, иза њега, стоји

Сад, док још – овде, безвремени, затечени…

 

А онда, кад ти жице ове

у прсте, већ предубоко, зађу,

Кад те, друго неко, тело дозове

кад те препозна, к’о и ја, у безнађу – иди.… [ČITAJ DALJE]

Pavla Banjac: ,,Nedeljno popodne” – Toska (ruski) –osećaj velike duhovne teskobe, do koje često dolazi bez nekog posebnog povoda

 

Apsurdna bol. Večiti gnev, donekle đavolom evociran. Želim zaključak! Ili ipak jednostavne, kratke, lucidne ljubavi moć? ,,Nema njegovog oslobođenja!”, progovara razum. Samo tišina. Ćutanje – ustručavanje. Fabrika hirova crnih. Čijih? – Džekpot.

Šta ako besmrtnost već gori, dok đavo escajg životu zariva? Iluzije? Jesu. Kakva ludost ljudska! Mene nada Njegova oslobađa patnje. Razum? Sloboda? To ću u fijuku hitrog, crnog časa dželatu šapnuti, ako budem vešt.… [ČITAJ DALJE]

Pavla Banjac: Kritika

Imajući Pariz kao inspiraciju, Woody Allen ovom gradu daje mnogo veći značaj od samo ,,mesta radnje“ – kako bismo iz naslova filma mogli zaključiti. Njegovi prvi kadrovi jesu upravo kadrovi pariskih ulica, koji, iako vizuelno zadovoljavajući, izgledaju kao da se iznova ponavljaju i samim tim predugo  traju.

U samu priču uvodi nas predstavljajući Džila – scenaristu  i pisca iz Holivuda koji je opčinjen Gradom svetlosti.
Allen stavlja radnju po strani, pridajući mnogo veći značaj pariskim znamenitostima, kao i raskoši ovog grada
nego samoj radnji.… [ČITAJ DALJE]

Pavla Banjac: Stilske vežbe

Белешка

To је било у Београду.

Звоно Саборне цркве затрепери се кроз неизбежну маглу новембра. Недељни ручак- подне.
Брат и ја, бејасмо већ одавно завршили с ручком, али, како нас је мајка учила, остадосмо за столом чекајући да отац заврши. Поново звоно. Мене тај звук одвуче од већ одавно усвојене тишине и ја се наједном осетих моћним. „Само што није“, отац рече гласом дубљим него што је обично говорио не би ли прикрио страх.… [ČITAJ DALJE]

Павла Бањац: РЕВОЛУЦИЈА („Јесен у мојој улици“)

To је било у Београду.

Звоно Саборне цркве затрепери се кроз неизбежну маглу новембра. Недељни ручак- подне.

Брат и ја, бејасмо већ одавно завршили с ручком, али, како нас је мајка учила, остадосмо за столом чекајући да отац заврши. Поново звоно. Мене тај звук одвуче од већ одавно усвојене тишине и ја се наједном осетих моћним. „Само што није..“ отац рече гласом дубљим него што је обично говорио не би ли прикрио страх.[ČITAJ DALJE]