Ivana Kovačević: BUKA MAŠINA

ivana

Buka mašina, njihove ruke, znoj i suze
No iz tvrdih grudi glas je jači
Junak u suknji, junak u pantalonama
U širokim grudima još šire srce
Srce hrabro što slavi slobodu sveta

Dosta sa vašom ljubavlju !
Dosta sa vašom kulturom !
Dosta sa vašim uređenjem !
Rekao je dosta, on kaže dosta!

Kome sada poeme i trpitihe pišeš
Ti sa plavom kragnom
U šta sad veruješ?
[ČITAJ DALJE]

Raša Laćarak: POSLEDNJA ZIMA (2025)

raša

Da, prošlo je mnogo godina od leta, čak ga se ni ne sećam kako je izgledalo.Sve je zaleđeno nema nigde žive duše osim nekoliko beskućnika koji kopaju po kontejneru da bi preživeli. Ali, bezuspešno nema hrane, nema ničega, sve je zaledjeno, mrtvo. Ljudi na ulicama leže mrtvi zavejani debelim slojem snega a ostali se bore da bi još nekoliko dana preživeli ili pak sačuvali svoje potomke.[ČITAJ DALJE]

Milica Kerac: SADA SMO BEZBRIŽNI, LAKI I NEŽNI

MILICAKERAC

U junu prošle godine sam proslavila osamnaesti rođendan i formalno postala odrasla. Čudno je što sam se smatrala odraslijom kada sam bila sasvim dete, nego sada.
Uplivavajući u dimenziju odraslih, susrela sam se samo sa razočaranjima. Radeći posao preko leta, nisam se osećala odgovorno, poštovano i društveno korisno već potcenjeno i nesigurno. Psihička tortura zaposlenih, koji bi trebalo da paze jedni na druge, i izrabljivački fizički rad, uplašili su me kao ništa do tada.[ČITAJ DALJE]

Nikolina Jerić: BILJČICA

nikolina

Na sredini polja
Na prekretnici života
obešen vrat tuge

Hladan vetar prohuji
oduzimajući još jedan dah
Promrzloj duši

Stremi da se uzdigne na veće visine
promenivši time vidokrug beli
neuspevajući

Muki huk prekida misli
ali ni kap ljudske nebrige
da kane

Okice žute, dogorele žiže
traže utehu
i nežnu toplotu

Umesto toga venu
u mokroj hladnoći
sećajuči se na Vaska Popu[ČITAJ DALJE]

Андреја Каргачин: АТЕЉЕ

andreija

Његов атеље је био оно што су можда сви очекивали од мене. И ја сам то од себе очекивала. Била сам хипнотисана и мало, савим мало, или и не толико мало, љубоморна. Све што сам ја до сада урадила, све оно што сам мислила да је шокантно и инвентивно, све је избледело, онако мало, урађено невешто на јефтином папиру јефтиним бојама, пред овим огромним композицијама, јасним као одраз у води.[ČITAJ DALJE]

Marija Petrović: ONE

one

Pustite me da volim! Pustite me da grešim! A možda i jedno i drugo zajedno. Srećemo, sreli smo, a i sretaćemo razne ljude. Svi su oni tu sa razlogom, neki da nas nauče, neki da nas povrede,neki da nas zavole, a neki da samo prođu. Ali dragi čitaoče, već znaš da ću ja ovde govoriti o onima koji ostaju. One osobe koje će tvoje suze svojom krvlju brisati, one „u čijem smo srcu, naše srce čuli“.[ČITAJ DALJE]

Aleksandar Gažo: KUTIJA SA ALATOM

aleksandar gazo

Ako me neko pita da li imam brata ili sestru kažem ne, ali imao sam par godina. Ivan je moj mlađi brat i od njegove treće godine bili smo nerazdvojni.Sećam se kako smo vikendom ustajali rano i gledali crtaće dok nas roditelji ne pozovu na doručak, kako smo trčali napolju i igrali se raznih igara.

Nažalost nakon njegovog petog rodjendana se razboleo. Obična prehlada, rekao je doktor.Moji roditelji su po receptu uzeli lek i odlučili da sačekaju sa nadom da će prehlada proći.[ČITAJ DALJE]

Danijela Ristić: RAT NEMA LJUDSKO LICE

danijelaristić

Istina je da rat nema žensko lice, a nema ni muško, nema ljudsko. „Nemoj nikada misliti da rat, ma koliko potreban bio, ma koliko opravdan bio, nije zločin“

Mnogi od vas će zastati kod ovog dečaka, a mnogi će samo baciti pogled. Mnogi ga neće ni primetiti. „Pa ko je sad on?“ Ako me budete i pitali, verovatno ću reći da je to bio jedan od dečaka koji su se neko vreme tokom II svetskog rata nalazili u logoru Dahau.[ČITAJ DALJE]

Dragana Lisić: ISKRA

Zima. Prokleta hladnoća i nedeljno popodne. Na železničkoj stanici u Novom Sadu gotovo pusto. Po ovakvom vremenu izlazi napolje samo onaj ko mora. Inje se nahvatalo po drveću i ljudskim srcima. 

Šetam ulicama u potrazi za lepotom. U potrazi za ljubavlju. U potrazi za sobom. Ne našavši ništa od pomenutog, stajem da sačekam autobus kog, kao po običaju, nema vekovima. Naočare mi se magle, uši i nos crvene, a kroz nos izdišem topao oblak.[ČITAJ DALJE]

Марија Хрубик: НЕМИ ПОСМАТРАЧ

marija hrubik

Пуста недељна јутра, мени тако посебна и блиска. Дан за одмарање, рај за заљубљене, пакао за самце. Пролази споро, имате осећај да се тегли, развлачи и слузави као рањени пуж. Та јутра су различита у свако годишње доба али увек тако пуста. Напокон недеља. Напокон тај дан одмора, када терет градских улица постају само пси луталице и птице. Напокон мој одмор-мисли улица сваки пут кад има мање људи који ће по њој ходати.[ČITAJ DALJE]