Marko Adžić: LOCUS AMOENUS

marklpo

Lana je jednog večera snenog,
Opustivši kapke njezine sasvim,
Cročila u zelen-dvor od cveća mednog,
Ukrašen voćem i kamenjem dragim,
Skupa sa Smeškom, plišankom malim.

Av, ava-av, av, av“, veselo će Smeško.
Moj drugar nežni, po trbi bi s’ češko.“
Obigravši zemlju snova popreko i uzduž,
Evo, sav zadihan, pojavi se snodrž-puž.
No, drugari mili, veliki i „mavi“,
Uživajte u vremenu dok niste u zbilji
Snevati je milina, al’ zora s’ brzo javi.“

Post Scriptum Напомена читаоцу – слово (графему) „с“ у речи „сročiti“ при читању изговарајте као глас (фонему) „к“, како би се иста и изговарала у изразу „Locus amoenus“.[ČITAJ DALJE]

Марко Аџић: САМОПОСМАТРАЊЕ (ИНТРОСПЕКЦИЈА)

Мислио сам да, константно одлажући га, нећу морати да на њега дам одговор, уљуљкан лепим, али на несрећу пролазним празним временом између „почетног тренутка“ и крајњег рока за завршетак рада. Данас, сутра, прекосутра… просто се чинило да времена има у безграничним количинама, али питање би ми, свако мало, поново искрсавало у глави, не дајући ми мира. „Једном ћу морати да одговорим на њега, свиђало ми се или не“, говорио бих пред сан, док ме једнолични tempo largo шеталице на часовнику не би натерао да заспим, сам настављајући да маршира пустим ходницима снене куће (…)

(…) Нажалост, тренутак од кога сам тако безуспешно покушавао да побегнем и који ми од саме помисли на њега задаје највећу бол и јад ме је сустигао.[ČITAJ DALJE]

Марко Аџић: L’ILLUSIONNISTE

Зар не налазите, читаоче, да је одвише тешко из мора… не, из океана остварења кинематографије издвојити неко нарочитије, неко које би морало да заголица свачију пажњу – заиста, ово се чини немогућим. Али, кад човек „успе“ да обави овај Сизифовски напор, још увек помишљајући да се није огрешио о неко друго дело, он, правећи одабир, очигледно не остаје равнодушан и показује да ипак има свој став, какав-такав.[ČITAJ DALJE]

Марко Аџић: ПРЕЦИЗНО / ПРИЧА ДЕДА ЂУРЕ

БЕЛЕШКА

Пуста улица, у рано јутро. Поспан, журим се на посао. Једна мачка претрчава коловоз, бежећи од пса. У страху да му се не нађем на путу, склањам се у страну. Наједном, осећам како ми тло измиче под ногама и – падам. Надвладан бесом, частим једну кору од банане простачким речима. Виновник мог удеса ћути, доводећи ме до лудила. Изненада, чујем смех. Придижем се и тражим му извор.[ČITAJ DALJE]

Марко Аџић: (НЕ)ЧУЈНА БУБАМАРА

У једној топлој, маленој кући… Да, да – тако сићушној, да је у потпуности заклоњена избразданим деблима тисућлетних храстова лужњака, чије је чворновато корење на неки загонетан начин успело да, тек за нијансу, пољуља овај лепи дом, заигравши са њим валцер… живела је, некада давно, једна бубамара. Тајну коју ти сад износим, драги читаоче, шапнула ми је још док сам дететом био и сигуран сам да ти, Ана, Петре, Дуња, или како год да се већ зовеш, још за њу ниси чуо… Ово је прича о Клари.[ČITAJ DALJE]