Marija Džida: RASKRSNICA

novisad

„Raskrsnica je površina na kojoj se ukrštaju i spajaju dva ili više puta kao i šira saobraćajna površina, ona obuhvata i pešačke prelaze i biciklističke staze.“, glasi definicija raskrsnice. Ali da li je to samo površina na kojoj se putevi spajaju? Ili je ipak nešto više, nešto dublje? Raskrsnica, svakako nije samo obična površina, to je mesto gde se mimoiđu, sretnu, spoje, ukrste ili rastane na stotine duša u samo jednom danu.[ČITAJ DALJE]

Marija Džida: INTROSPEKCIJA

Rađamo se, živimo i umiremo. Tri stvari koje čine život. Iako se čini tako jednostavno, život, sam pojam, izuzetno je kompleksan. Začećem mi se susrećemo sa našom sudbinom. Međutim počinjemo da je bivamo svesni tek onog trenutka kada život pogledamo u oči, onog trenutka kad shvatamo da živimo. Do skoro nisam imala osećaj da živim, sve mi se činilo tako nestvarnim kao da se nalazim u nekoj bajci.[ČITAJ DALJE]

Marija Džida: SAUNDADE – OSEĆAJ ČEŽNJE ZA NEČIM ILI NEKIM KOGA NEIZMERNO VOLITE, A KOGA STE IZGUBILI (Bez imenica)

Sve je to bilo tako davno. On i ja ili ja i on? Ne, ni jedno. Nije postojao ni on, ni ja, postojali smo mi. Mi tako mali, a opet toliko veliki. Gazili smo sve pred sobom. Bili smo neustrašivi. Želeli smo, nadali se, verovali, voleli. Radili smo sve uobičajeno, ali opet tako drugačije. Posebnije od onoga što su ostali imali. Bar smo tako mislili. Osećali.[ČITAJ DALJE]

Marija Džida: APOKOPE / BAJKA

Beleška

Čas ‘Blogerame’ se pre par minuta završio. Hodam uobičajenom brzinom ka autobuskoj stanici, sa slušalicama u ušima i mobilnim u rukama. Na trenutak sklanjam pogled sa telefona i vidim ispred sebe mladi bračni par kako guraju kolica sa malenom devojčicom. Osmehnem se divnom prizoru i ubrzam korak.

Apokope

Čas ‘Blogera’ se pre par minu završi. Ho uobičaje brzi ka autobu stani, sa slušalica u uši i mobi u ruka.[ČITAJ DALJE]

Marija Džida: BUČAN SVET

Oko mene je tišina. Tražim savršeno mesto za razmišljanje.Koračam ka svom mestu. Napolju je već uveliko pao mrak, put nije osvetljen. Telefonom osvetljujem put kako se ne bi saplela o nešto. Čujem kako potok tiho žubori. Na mom licu se refleksno stvara mali osmeh. Stigla sam. Gledam u mali mostić, koji je sačinjen samo od jedne uske izdržljive daske. Sedam na dasku i gasim mobilni. Ponekad se pitam, verujem kao i svako, kako su ljudi živeli bez njega.[ČITAJ DALJE]