Jovana Lovre: Nikad pročitana

Stojim ovde već duže vreme, sama. Oko mene gomila, ali opet, sama. Vidim te kako listaš stranice i čitaš priče nekog drugog ali nikada nisam osetila toplinu tvojih prstiju na mojim koricama. Lažem, jesam onog dana kada se pojavilo nešto za čim sam oduvek čeznula. To si bio ti, uzeo si me i zaštitio. Tada sam osetila nešto što nisam nikad do sad ali tada sve kreće nizbrdo.… [ČITAJ DALJE]

Jovana Lovre: Borba praznine; Toska (ruski) Osećaj velike duhovne teskobe, do koje često dolazi bez nekog posebnog povoda (bez glagola)

Osećanje meni nepoznato ali tu. Prisutnost nečega. Laž. Istina? Neznanje. Život, život u neznanju. Svuda bol, a bola nigde. Prazna soba, prazan papir, olovka i ja, disanje. Ogromna praznina, moje misli. Prisutnost nečega, opet? Nesigurnost. Preživljavanje, nesanica. Bol. Kidanje kože i osećanje boli. Prazna soba i prazna glava. Kako? Nesanica i buđenje. Buđenje i nejasnost. Život u neznanju, zauvek. Roj misli i neprestano tumaranje. Prolaznost. Bezrazložnost.… [ČITAJ DALJE]

Jovana Lovre: Kritika filma „Ponoć u parizu“

Ovo je moj prvi put da se susrećem sa filmom Vudi Alena tako da nisam imala nikakav uvid u to kakvim filmovima se bavi. Sve u svemu, nisam znala šta me čeka.
Način na koji ovaj film počinje tj. prikaz fotografija Pariza i muzika koja je bila u pozadini nekako su se podudarali i odgovarali jedno drugom. Ipak, to bi bilo upečatljivije i bolje doživljeno da je trajalo za nijansu kraće.… [ČITAJ DALJE]

Jovana Lovre: Stilske vežbe

„Beleška“

Sasvim obično majsko jutro. Skuvala sam kafu i izašla napolje, želim ovaj dan da provedem na svežem vazduhu. Dok sam sedela tako na travi i pila kafu, odlučila sam da cu da prošetam psa. Šetali smo satima sve dok se nismo zaustavili pored neke oronule kuće koja mi je privukla pažnju. Zastali smo tu par minuta, osećala sam se nekako drugačije.

„Kolebanje“

Ne znam odakle da počnem.… [ČITAJ DALJE]

Jovana Lovre: JESEN U MOJOJ ULICI

Hodam, ne osvrćem se. Sitnim koracima gazim svoje strahove koji su dole, među ovim lišćem i nastavljam dalje. Ne znam kuda idem ali sam sigurna da me na kraju nesto čeka.

,,Udahni, izdahni“, govorim sebi dok se gubim u sopstvenim mislima. Svakim uzdahom postaje sve teže kontrolisati ih. Hladan vazduh počinje da struji kroz moje telo i misli postaju bistrije. Usporavam korak i shvatam gde sam, ovo nije moja ulica.… [ČITAJ DALJE]