Dragana Lisić: ISKRA

Zima. Prokleta hladnoća i nedeljno popodne. Na železničkoj stanici u Novom Sadu gotovo pusto. Po ovakvom vremenu izlazi napolje samo onaj ko mora. Inje se nahvatalo po drveću i ljudskim srcima. 

Šetam ulicama u potrazi za lepotom. U potrazi za ljubavlju. U potrazi za sobom. Ne našavši ništa od pomenutog, stajem da sačekam autobus kog, kao po običaju, nema vekovima. Naočare mi se magle, uši i nos crvene, a kroz nos izdišem topao oblak.[ČITAJ DALJE]

Dragana Lisić: INTROSPEKCIJA

Introspekcija

LICA:

Ja književnik

Ja pravnik (u sukobu sa Ja književnikom)

Ja gunđalo (u sukobu sa Ja književnikom i Ja pravnikom, a neretko i sam sa sobom)

Mama

Drugarica K.

Drugarica J.

Drugarica S.

Atos (pas Drugarice S.)

POJAVA PRVA

(Soba. Krevet. Rani popodnevni časovi.)

JA GUNĐALO: (Budi se) MAMAAAA!

MAMA: Šta se dereš?!

JA GUNĐALO: Koji je danas datum?

MAMA: Četvrtak.

JA GUNĐALO: (u sebi) Blago onom ko rano poludi.[ČITAJ DALJE]

Dragana Lisić: DUENDE – Moć umetničkog dela da pokrene čoveka / KOMOREBI – SIJANJE SUČNEVE SVETLOSTI KROZ LIŠĆE

Duende / Tri ili više slogova

Umetnost poseduje neverovatne sposobnosti, ogromno umeće, između ostalog – pokreće čoveka. Nebrojeno večeri ostavljaše nizove razmišljanja nataložene, rasplamsale, nezaustavljive. 
      Pročitavši kvalitetnu knjižicu, ostajemo zarobljeni unutar hodnika ispisanih redova nastavljajući traganje. Odgovori ponekad dolaze danima kasnije, dozvoljavajući udaljavanje. Naravno, zauvek ostaju poneki tragovi bavljenja izvanrednom književnošću.
      Takođe, slikarstvo poseduje pomenutu veštinu. Dalijevi satovi uvode potpuno nepoznatu dimenziju. Postajemo svesniji prolaznosti, besmisla vremena, opterećenja nametnutog odbrojavanjem vremena, imaginacije, sanjanja… 
      Naočigled besmislena remek-dela ostavljaju najveći utisak.[ČITAJ DALJE]

Dragana Lisić: KRITIKA AUTORKE I JOŠ NEŠTO USPUT

Čitala sam danas neke tekstove vrlo drage mi autorke koju gledam ponekad u ogledalu i ne bih sada komentarisala njene tekstove, već samo i isključivo nju samu, odnosno njen odnos prema pisanju. Kako je samo nije sramota?! Danima ne pipnuti olovku i samo kukati kako nema inspiracije, pa to stvarno nema smisla. Treba da se stidi što najobičniju kritiku ne može da napiše, a nada se nekoj spisateljskoj karijeri.[ČITAJ DALJE]

Dragana Lisić: RAZBIJENA VAZA I UDAREN MALI PRST

Beleška

Sinoć se vraćala kasno kući. Žurila je. Kad je ušla u kuću, čula se galama. Dugo nije mogla da zaspi. Mislila je na njega.

Pod utiskom

Kako može da bude takav! Ne mogu da verujem da je dopustio da se vraćam sama kući u tri sata noću! Kako je samo neodgovoran! Kao da mu uopšte nije stalo do mene! A stalo mu je, znam! Nekad ume da bude tako divan![ČITAJ DALJE]

Dragana Lisić: SANTA LEDA („Mamurni dečko“)

Nedeljno jutro. Budi me sunčev zrak koji ulazi kroz prozor direktno u moje oko. Zaslepljujuće je jak. Okrećem  se na drugu stranu kreveta. Jastuk miriše na greh upakovan u bočicu njenog skupocenog parfema. Kad li je otišla? Nisam ni primetio. Kad bolje razmislim, ništa u životu ni nisam sam primetio, sve su morali prstom da mi pokažu. Ponovo sam zapao u fazu jutarnjeg filozofiranja. Polako, misli, polako, sve ćete stići na red![ČITAJ DALJE]