Una Nikolić – San

Hodala sam zabačenim uličicama. Ubrzavala. A onda i potrčala. Sve to uzalud, čovek u belom me je srušio na pod i odvukao.

Na pozornicu staje čovek odeven u drečavo roze kombinezon, sa belom košuljom preko, cvećem u kosi i izuzetno raznobojnom senkom na očima. Čujem svoje ime i nisam sigurna šta da uradim. Svi gledaju u mene. Začuo se čudan zvuk, a kada sam pogledala iznad sebe tu je bilo jato vrata. Letele su i kreštale nekoliko metara iznad moje glave. Bežim od njih i odjednom se nalazim na sceni. Čovek mi čestita, ja još uvek ne znam njegovo ime, ali sama njegova pojava deluje… zanimljivo.

Deset… devet… osam… sedam… Odbrojavanje je glasnije od mojih misli. Oko mene je gomila dece. Sada shvatam, u Areni smo. Nisam ni trepnula a našla sam se u smrtnoj opasnosti.

Jedan…

Oglasio se gong i svi su potrčali. Jedno je jasno, potrčali su u svoju smrt.

I ja trčim, ali za razliku od njih znam šta radim. Pravo ka oružju. Izbegavam sve što leti ka meni, kao da niko ne može ni da me dodirne. Hvatam svežanj sa noževima i manju torbu sa hranom, za svaki slučaj. Ali ovo neće potrajati dugo.

Gledam popadala tela sve te dece. Ja sam svakako doprinela tome. Jedan, drugi, treći, noževi su se zabijali u njihova leđa i vratove. Uživala sam. Naravno da sam ostala jedina. Pobedila sam. Ostala sam živa i to je jedino bitno.

A sada je bitno da tako i nastavim. Izvlače me iz Arene, slave moju pobedu, a ja tonem sve dublje.

Published by