Jana Medojević – Jedna poslednja avantura

U kamenoj sobi sam. Zašto sam ovde? Malo jako duva vetar… Dobro, to nije toliko bitno kao i smeđi kovčeg koji se mrda u sredini sobe. Otvaram ga, a iz njega izleću Sunđer Bob i Keba Kraba. „Kakav bre majonez! Nema šanse da na picu IKAD stavim majonez!“ „Sunđer Bobe, smiri se! Moraš da priznaš da je majonez na pici ukusan!“ „Aha, malo sutra! Radije bih izostao sa posla nego jeo tu budalaštinu!“ Keba Kraba je jako dramatično uzdahnuo i stavio svoju ruku, tačnije klešto, na srce. „Ju…. U tolike mere da odeš…! Pa makar ću sačuvati malo parica….“ „Ti!“ Sunđer Bob se okreće prema meni, „šta misliš o ovoj temi?“ „Uh… Pa…“ sve razmišljam ali ne mogu da se setim mog mišljenja o svemu ovom. Sve je tako poznato, ali kao kroz maglu. „Ugh! Idem ja odavde! Ne mogu….“ i tako je Sunđer Bob izleteo iz sobe. Keba Kraba i ja smo krenuli da trčimo za njim. Ulećemo u zimsko područje; cela zemlja je obavijena snegom, a magla pokriva nebo i drveće. Sunđer Bob trči, a Keba Kraba ga juri. Preda mnom se pojavljuju Pepa Prase i Džordž, koji se, kao i ovo dvoje, svađaju. „Ne! Ne razumem kako možeš da misliš da je sok od narandže ukusniji od soka od jabuke!“ Viče Pepa. „Dajnosorrr brrrrlll“ odgovara Džordž. Njihova diskusija se nastavlja. Sunđer Bob i Keba Kraba se vraćaju, i izgleda kao da se Sunđer Bob smirio. Svi su ljuti i nezadovoljni nesporazumom. „Imam genijalnu ideju!“ Uskliknula je Pepa; „hajde da idemo u potragu za kamenom Pravde! Kada čujemo njegovo mišljenje, znaćemo ko ima bolje mišljenje i šta treba da radimo!“ „Samo ako prizna da majonez NE pripada pici“, mrzovoljno je rekao Sunđer Bob. „Hajdemo u avanturu!“ Svi su uskliknuli. Svi su krenuli da trče, ostavljajući me samu. Hladnoća me preuzima i osetim bol u grlu. Tresu mi se noge. Magla me obuhvata…..

Jedna figura stoji preda mnom. Ima lulu i kravatu na štrafte. Ima sedu bradu i smeđi kaput…
„Deda?“ „Ho, ho, ho, srećo moja! Što sediš sama u snegu! Sigurno se smrzavaš!“ „…..deda?“ „Dušo, šta ti je? Da, to sam ja!“ Suze mi klize niz obraze, ali ne znam zašto. Grlim svog deku, ali ima nešto čudno oko svega ovoga. „Mila, nemoj da plačeš! Hajmo za ostalima! U jednu avanturu! Ako odemo, NEĆU ti staviti majonez na picu“ rekao je deka namignuvši. Brišem suze i skidam sneg sa nogu. „Hajdemo u jednu poslednju avanturu“ rekla sam, osećajući taj gorko-sladak osećaj u stomaku. „Ha, ha! Poslednja avantura? Imamo mi još puno života pred nama!“

Published by