Isidora Ignjatov – Boje

Ružičasta sumaglica mešala se i presijavala u tvojim plavim očima. Ruke su ti bile ispružene, hladne, i vukla si me negde. Negde daleko. Hodale smo i tvoj osmeh terao me je da te pratim. Krajevi su se menjali i mešali u jednu gomilu sasvim nejasnih oblika i svi su oni bledeli spram tvoje lepote. Odjednom belina me je zaslepela.

***

Bljesak beline prelomio se u sivilo. Nije bilo ruku koje su mogle da je peku svojom hladnoćom. Nisu bile tu nikakve plave oči već sasvim obične zelene oči, sasvim beznadežne bez ružičaste sumaglice i prisustva plavetnila. U tim zelenim očima krila se neopevana ljubav prema plavetnilu. Ljubav koja je postajala samo u ružičastom.

***

Opet ružičasto. Ponor dubok. NIje bilo plavih očiju, ali je bilo plavih suza, plavih vrisaka. Trčala sam i vrištala dok mi je krv natapala izgrebano grlo. Ne, ne, ne, ne , ne, NE! Nije trebalo da bude ovako, ne želim u ponor, ne želim da padnem, ne, ne, ne, ne, ne! Opet belina.

***

Belina se prelomila na žuto u kom nije bilo ponora. Makar ne onih koje su zelene oči mogle da vide. Bilo je onih koje je njihova zelena duša mogla da vidi. Eno ga tamo i tamo! Nemoj molim te nagaziš na njih, jeste sasvim ravno, ali lako se propada. Polako i diši, ima spasa u belini i zelenilu.

***

Jebeno ružičasto opet! I plave oči i plav kreštavi smeh koji me ismeva. Dovraga, više i ova glupava ružičasto-plava tvar. Upireš prstom u mene i smeješ se, rugaš mi se. Ponižavaš me dok mi se plave suze lepe za obraze. Želim da vrištim na tebe da te volim i da te želim i da si prelepa sa tim plavim očima, ali ne mogu. Ne mogu, bojim se. Suviše si blizu, suviše si stvarna u ružičastom. Preblizu si. Ovo me boli skoro jednako kao zaslepljujući bljesak beline

***

Belina se prelomila ovoga puta ponovo u sivilo koje je zaista bilo mnogo tiše. Valjda je tako kada si sam. Sasvim sam, bez ičeg plavog. Mada zelene oči svakako nisu želele više nikada da vide plavetnilo koje je za njih do skoro bilo život. Suviše su sveže rane i sećanja iz ružičastog mesta.

***

Ovoga puta nije bilo tebe. Nije bilo ničeg i nekako sam se osećala bezbedno u tom ničem. Ni rozo, plavo ni zeleno ni belo, prosto ništa. Osećala sam se crno i crilo me je gutalo i ja sam bila crno. Zapanjujuće opuštajuće je biti niko i ništa i ne imati ništa. Ali onda opet… Lep odmor zaista, ali opet. Nema ničega od ovog crnila, samo eto. Crno, ravno. Fali mi plavo. I rozo. Makar koliko strašno bilo, osećam se živo. A taj čudan osećaj daje neku crtu tim svim bojama. Crtu nade i vere, da će plavo da postane zeleno ili ljubičasto, a rozo crveno ili braon. Čak i ta obična belina može da se rasturi na stotinu drugih boja, drugih mesta, drugih života. Crnilo je utvrđeno bez mogućnosti da se izmeni korevito. NIje fluidno dovoljno da podrži život. Crnilo je počelo da guši. Ne želim ovo! Gde je belina dovraga??

 

 

***

Bljesak beline objasao je zelenilo koje se pridiglo. Umesto da se prelomi, belina je ostala bela. Zaslepljujuća raskošna i svetla. Zelene oči su se po zna koji put nasmejale i krenule da šaraju ljubičastom, osećajući nalete žute iz sebe sa pokojom tačkicom ruzičastog. Ali samo onda kada su se plave oči susrele sa zelenim.

***

Opet belo, ali i nekako ružičasto u pozadini. Pružaš mi svoje ruke dok se smeješ, a ja ih čvrsto držim pažeći da se ugušim i rozom. Tvoje plave oči su moj svetionik. Umesto da ti vučeš mene, ja te privlačim i nežno ljubim dok se belina i ružičasto razlivaju u crveno. I po prvi put ti nisi hladna, već me kroz osmeh nežno i stidljivo ljubiš, uplićući prste u moju kosu.

 

***

Nema ovoga puta bljeska da nas prekine, sve je već tu.

Published by