Lana Vasiljević

Zidovi te stiskaju sa leva na desno poigravaju se s tvojim umom
možeš šetati zauvek i nikad nećeš izaću
Jer si stvoren kao kazna, dragi moj
Grešna bila tvoja majka
ti si kancer u njenoj utrobi
koščati udovi što je večno grebu iznutra

Oduvek si bio gladan
Večno gladan
Večno u mraku
Večno sam
Zeliš da moliš za spas
Ali tvoja njuška nije oblikovana za govor i tvoja kopita nisu stvorena za dodir
I od početka u crnini guliš meso s kostiju jer drugačije ne umeš

Nadješ se oči u oči sa prelepom devojkom koja pali uši njenim vriskom
Iz tvojih čeljusti izlazi samo mumlanje
Nevesti pokušaj pitanja
Na koje već znaš odgovor
i oduvek si znao
I probaš da je uhvatiš za ruku ali slomiš je u jednom mahu
Već je kasno
Gotovo je
I odrubiš joj glavu jer njen plač je bolniji od zvuka pucnjave kostiju
I prozdireš je jer drugačije ne umeš

I nikad nećeš biti sit
I sad si opet ono što si uvek bio, drhtava prljava grozota
Rodjen gladan
Večno sam
Večno u tami
Napušten u crnom lavirintu gde na kolenima moliš majku da ti odrubi glavu
Da te pojede i vrati u utrobu da probaš ponovo da se rodiš

Published by