Una Nikolić

Prošle su godine, decenije, vekovi, toliko krvi proliveno, toliko žrtava, toliko lekcija, a on je konačno nadomak svega što je ikada želeo. Od malena je naučen da nije sličan drugima i da nikada neće ni biti. Lekcija koju mu je prenela njegova majka, pošto u svojoj mladosti toga nije bila svesna. Sada jeste. Zauvek će ih se plašiti. Plašiće se tame koja ih obavija. Osim ako on ne uradi nešto protiv toga.

Bez osećanja, vezivanja za ljude, verovanja istim, tako je prolazio kroz život. Sasvim siguran da tačno tako moraju da se odvijaju stvari. Pohlepa za moći je samo učinila da ga se svi još više plaše. Dovela je do uništenja, ali i prilike da ostvari mir koji je toliko želeo.

Pronašao ju je, i izgubio. Jedinu osobu koja mu je slična, koja može da ga razume. Sada sedi na svom senovitom prestolu, sam. Usamljen je, doduše to niko ne zna. Mali dečak u njemu sedi u ćošku njegovih misli, sam u tami. Dečak koji je izgubio sve. Dečak bez imena. Ona se tad pojavljuje u njegovoj prostranoj odaji, kao priviđenje. Neće dozvoliti da njegovo ime umre sa njim.

“Aleksandar”, reče joj, a ona ponovi. Nije čuo to ime vekovima. Nije odustao od svog cilja. Blizu je… tako blizu.

Uz svoje senovite vojnike napada devojku i njeno utočište, njene prijatelje. Ne dotiče ga. On je razaranje. Dečak brine samo za svoju majku. Majku koja se našla tu. Na teritoriji njegovog neprijatelja. Neprijatelja svih Griša. Merzost ga proždire, želi još i još. Pohlepa za moći. Propast. Mir. Majka ne poznaje ovo čudovište, ne vidi više Aleksandra, on je izgubljen. Žrtvuje se, a on, po prvi put nakon vekova, ostaje slomljen. A devojka beži.

U napadu besa uništava sirotište koje je devojka nazivala svojim domom. Ostavlja ga spaljenim, sravljenim sa zemljom. Učitelji su mrtvi. Ubijeni na odvratan način, ostavljeni tu da trule kao podsetnik. Oduzeće joj sve što voli, sve da bi mu se vratila.

Spreman je da umre. Nije mislio da jeste, ali možda je tako i bolje. Naravno da jeste bolje.

“Izgovori moje ime još jednom”

“Aleksandar”, zabija mu nož u srce i sluša njegov poslednji izdisaj.

Mali dečak u tami je konačno slobodan. Slobodan okrutnog sveta u kojem se rodio, i još okrutnijeg kojeg je stvorio. Dečak trči svojoj majci u zagrljaj, konačno mogu da budu srećni.

Published by