Jana Medojević – ;

Persij polako ali sigurno korača kroz gustu šumu, skidajući niske grane koje su mu na putu.
Približava se Meduzinoj pećini; kroz telo mu puca adrenalin. Veruje da će biti ta osoba koja će ubiti monstruma kamenog srca.
Kada je konačno došao do mračne pećine, tiho je krenuo da se šunja po kamenom tlu, pokušavajući da ne napravi ni jedan šum. Dok je bio na bliskoj distanci, iznenada je stao na suvu grančicu; zmije na Meduzinoj glavi su se promlješkale, ali nisu izazvale nikakavu galamu. „Hvala Bogovima“, pomislio je Persij. Bio je na četiri koraka… tri koraka… dva koraka! Leđima okrenuta Meduza nije ništa osetila….
Sve dok jeste.
Lepljiva mreža je bačena, i Persij je bio leđima zalepljen za zid; ruke i noge su mu bile prilepljene i nisu mogle da se pomere; čudna bela supstanca ih je čvrsto obavila.
Meduza je konačno ustala. Persij je osećao to, znao je da će umreti čim ga Meduza pogleda u oči. Ali je Meduza imala belu tkaninu oko svojih očiju. Njena kosa, tačnije njene zmije, su glasno negodovale i skičale.
„Pa dobro“, rekao je Persij, pokušavajući da sa svojim dijamantskim srpom pokida supstancu koja je bila na njegovim nogama, „šta ćemo sad?“
„Ništa“, odgovorila je Meduza, smirujući svoje zmije- „stvarno ne znam. Možda bih te ostavila ovde da umreš od gladi, ili bih ti odmah skratila muke sa tim srpom, ali stvarno ne želim da te ubijem“ „Pft“, frknuo je Persij, kada tebi nije do ubijanja? Da mi skratiš muke, ha… Baš zanimljivo. Koliko si tačno ljudima „skratila muke“? Sto? Petsto? Hiljadu?“ Meduza je samo tiho sela na tlo. „Sada ćutiš, ha?“ podrugljivo se smejao Persij. Srebrnaste suze su klizile niz Meduzine obraze. „Jao, nisam znao da imaš osećanja“ rekao je Persij iznervirano. Meduza je polako legla na tlo dok se grcala od sopstvenih suza. „Nisam ja kriva… nisam ja kriva…nisam…“ „Jok, nego ko je!“ Nakon kratkog ćutanja, Meduza je konačno tiho progovorola „Posejdon“, rekla je Meduza, uspravljajući se. Tkanina koja joj je preko očiju je bila natopljena suzama i skoro se providila. „Svi monstrumi vole da krive Bogove“ rekao je Persij prevrćući očima. „Šta, Atina je bila malo ljubomorna na tebe jer si spavala sa Posejdonom. Velika stvar. Ona je poznata po malom fitilju. Kad bih ja bio na tvom mestu, ja bih krivio nju.“ „Ne“ Meduza je odlučno rekla; „Posejdon je.“ obrisala je njene suze i odlučno se okrenula da Perseju; „ako saslušaš moj deo priče, neću te ubiti.“ „Ha, ubićeš me svakako.“ Meduza se skroz uspravila i krenula je da priča.
„Bila sam mlada devojka. Lepa i puna života, što bi se reklo. Ali, za razliku od mojih sestara, bila sam smrtnik. Moji roditelji nisu bili zadovoljni time; ali avaj, to nije bio moj najgori problem. Postala sam veliki Atinin vernik. Postala sam monahinja u njenom hranu. Verujem da Ona nije bila zadovoljna time, jer sam privlačila dosta negativne muške pažnje. Eto tako privukla sam i Posejdonovu pažnju.“ Meduzina ramena su počela da se tresu. „Hteo je da spava sa mnom. Ali ja nisam htela sa njim. Šta je tu toliko grešno?
Zbog toga, zbog toga jer on nije mogao da prihvati „ne“ kao odgovor, ja sam doživotno kažnjena. Jer ipak, jesam spavala sa njim- u Atininim očima jesam- i u njenim očima, ja sam izdajnik. Ja sam bacila moju posvećenost prema njoj. Ali ipak nisam. Još uvek, i dan danas, ja se svaki dan molim Atini. Još uvek smatram sebe njenim pratiocem. Ali ona mene tako ne smatra. Kaznila me je jer me je Posejdon oteo i silovao me je.“ Tu je stala. Odlučno je stala, pesnice su joj bile stisnute, ali su joj se ramena tresla.
Persij nije bio impresioniran. „Ne bih nazvao to „silovanjem“. Moraš da priznaš da si ti verovatno uradila nešto da bi ga privukla-nije on kriv jer si mu bila zgodna! Pa šta ako nisi bila zadovoljna sa time što si baš sa njim spavala? I ne razumem zašto ne kriviš Atinu. Vi žene ste pravi ludaci kada krenete da se svađate oko muškaraca.
Meduzi fizički nije bilo dobro. „Ja nisam htela da spavam sa njim.“ „Pa?“ rekao je Persij-„nije to toliko bitno“. „Kako to nije bitno? Ja nisam neki objekat bez osećanja! JA NISAM OBJEKAT. ZBOG NJEGA, JER NIJE HTEO DA PRIHVATI NE KAO OGOVOR, U OČIMA SVOJE NAJOMILJENIJE BOGINJE SAM VIĐENA KAO IZDAJNIK. ZBOG NJEGA SAM KAŽNJENA I SA SVOJIM MOĆIMA POVREĐUJEM NEVINE LJUDE! SVI VI „HEROJI“ ME GANJATE DANONOĆNO DA BI STE DOBILI NEKO PRIZNANJE. A JA? ŠTA SAM JA URADILA TOLIKO GREŠNO?“ Zmije na njenoj glavi su bile nakostrešene i skičale su od nelagodnosti. Meduza se spljoštila na tlo. Nije mogla da diše od sopstvenih suza, i skoro je povratila. „ne, ne, ne, ne, ne, ne….“ ponavljala je sebi. Okrenula se ka Persiju. Tačnije, okrenula se prema njegovom dijamandskom srpu. Zgrabila ga je iz njegovoh ruku. I uprla ga je ka nebu. Suze su joj klizile niz obraze, ramena su joj se tresla, sline su joj izlazile iz nozdrva. „Znao sam da ćeš me ubiti na kraju“ rekao je Persij. „Ne. Ja održavam obećanja. Pre nego što uradim ono što ću uraditi, imam još samo jednu stvar da kažem. Dosta mi je. Svega. Mene. Tebe. Svega. Zašto ja? Zašto me svi ganjaju? Ništa loše nisam uradila. Živela sam miran život. I povređujem sve oko sebe. Želiš li da znaš zašto nosim ovaj povez? Pre nekoliko nedelja, jedan mali dečak je slučajno naišao na moju pećinu. Napravio je veliku buku, i ja sam mislila a je neko došao da me ubije. Pa, okrenula sam se i pogledao me je u oči. I skamenio se. Ubila sam jadnog dečaka koji se izgubio. I tako konstantno povređujem ljude oko sebe jer me je jedan muškarac povredio.“ Okrenula je srp ka sebi i nasmešila se. „Znaš koja je dobra stvar oko moje kazne? Niko, nijedan muškarac mi se nije približio. Nikad više.“ Gurnula je srp sebi u grlo. Dijamant je išao dublje, dublje, i dublje…
Persij se nakon nekog vremena oslobodio. Vratio se sa Meduzinom glavom, i proslavljen je kao heroj. Isričao je kako je ubio Meduzu dok je spavala. Svi ga poznaju kao heroja koji je ubio čudovište kamenog srca…

Published by