Isidora Ignjatov – Hidra

Rođena sam u jeku bitke. Dosta tihe bitke, ali i dalje bitke. Ili je to možda bio megdan? Ne znam kako ta čudovišta nazivaju ovo što je on radio. Oštar miris moje i njena, tojest naše krvi, natapao je vazduh. On se razmahivao mačevima i strelama. Jedna od mojih mnogih sestara besno je siknula ka njemu braneći jednu od mlađih. U očima sam joj videla pre svega strah, briga za mlađe glavice. Za mene. Sledeće što sam znala i njena glava stajala je u prašini in a njenom mestu rodile su se još dve moje sestrice bliznakinje. Čudovište je bilo sve besnije, ali je i polako odustajalo. Dala sam sve od sebe da branim i čuvam moje sestre od njega. Njihove lepe glavice padale su dole jedna za drugom i nove su izrastale. Konačno ne znam zbog čega, čudovište nas je ostavilo.

Rođena sam kada su četiri moje sestre umrle. Sestre čija imena nisam znala, sestre koje neću znati. Na svet je došlo i osam malih sestrica kojima je tek trebalo dati imena, tek ih upoznati. Nisu bile uplašene, nisam ni ja. Malo sam znala o situaciji u kojoj sam se zadesila, ali nas je najstarija sestra svemu podučila. Naučila nas je da smo po rođenju više i veće od tih čudovišta koja nas proganjaju, pa čak i od samih bogova. Nisam znala šta su bogovima, a po sestrinoj priči mislim da me se nisu ni preterano zanimali. Šta bi jedan bog mraka mogao da učini meni? Moćnoj i hrabroj hidri, sestri stotinu rođenih i nerođenih? Moja sestra je rekla da čudovišta misle da smo čudovišta. Mislim, ja jesam neiskusna i mlada, ali zar nije čudovište nešto krajnje negativno? Strašno? Kako smo mi strašnije od njih? A i kako to da oni nama sude? Pitanja su se gomilala i ja nikada nisam saznala odgovor.

Rođena sam istog dana kada sаm umrla. Čudovište se vratilo. Sada ih je bilo dvojica. Bila sam spremna. Bojala sam se, ali znala sam čak i ako izgubim sestre uvek će biti tu još njih. Nikada neću biti sama, nikada. Nasrnuo je na moje sestre i sekao im glave. Međutim umesto da ponovo posmatram rođenja mojih sestrica, one nisu dolazile. Na prljavštinu padalo je mrtvo truplo mojih sestara. Jedna po jedna do kraja.

Rođena sam  okružena sestrama, a umrla sama. Meni kojoj je usud dodelio da uvek budem okružena sestrama istim kao ja, umrla sam sama. Čudovište me je poslednje poseklo i dok mi je bol koji možda nikada ne bih spoznala, cepao kožu. Јedina misao mi je bila da gde goda idem sada, tamo će biti i moje sestre. Imaću večnost da ih upoznam kako treba i da ih volim dokle nas ne zadesi nešto strašnije od čudovišta ili smrti.

Published by