Dina Vojvodić – Priča iz ugla Patrika Bejtmena

Ustajanje. Rutina. Ulzak u svoj zen, sunce koje greje kroz prozor, tišina celog uma u koja pokriva moj apartman. Sve to je nešto neodoljivo i zadovoljavajuće što čovek može sebi da priušti. Posle milion urađenih sklekova, trbušnjaka, zatim hladnog tuša čovek je spreman za svoj dan. Mene niko ne može da slomi, ko god misli da je iznad mene, neće biti tu zadugo. Vidite, na primer Kip slobode, rimska boginja slobode, ona možda nije lepa kao Afrodita, i možda je nekad puno poznatija filmska i politička zvezda stajala da se slika sa srcem Nju Jorka, ali posle svega statua ostaje. Ona je permanentna. Ja sam statua slobode, oni bolji su prolaznici. I ko ne veruje u moje veštine nije ni vredan da ih uvidi. Moje telo i izgleda kao statua, svaki moj pokret je precizno artikulisana, moj posao uvek napreduje, uređenost mog stana je sasvim simetrična i svako ko me zna misli o meni kao elegantonom čoveku kome je sudbina bila u koristi i dala mu sve što sam želeo. Ali nije.

Taj pritisak. Užasan bol kao crna rupa koja dolazi iz mene. Glad sa moći. To me ubija, postajem sve luđi i luđi, čak ulazim u takve krajnosti da ubijam. Beskućnika koji smrdi. Devojke nečistog morala, sve. Želim da se rešim svih nesavršenosti. Onda bih samo ostao ja? Pa ne. Ali iako sam svestan toga mene želudac i dalje boli. Ništa nije onakvim kakvim se čini.

Sam sam. Uglavnom se viđam sa kolegama sa posla koji su tu na kratke staze, sve je po pitanju koristi sa njima. Dakle, sam sam. Devojka me nikad ne bi razumela, previše je zauzeta dobrotvornim aukcijama gde se sa ostalim devojkama takmili koja je lepša i koja ima bogatijeg muža. Slično kao i mi muškarci. Ali nismo kompatibilni, ne znači da ako su dve osobe sa istim grehovima da moraju biti jedno za drugo. To još produbljuje bol. Postao sam, ili ću postati šizofreničan.

 

Mene nema ko da voli, samim tim ni da me razume.

Published by