Nemanja Maletin: Mesecu – Povest jedne opsesije

Svemir… prepun je čuda. Mogu satima da gledam u nebo. Toliko je mnogo zvezda, toliko mnogo tajni. A samo jedna zvezda ima poseban značaj za mene. Samo nju čekam, samo njoj se nadam. Svako veče, svaki tren. Poslušajte moju priču. Na početku vremena iz haosa, rodio se izuzetak. Jedna od najvećih tajni svemira…

Dolazim sa jednog pustog i sumornog mesta. Potpuno sivog, a ja bela lepota. Bela u svom tom crnilu, u sivilu. U mom svetu moguće je pasti gore i popeti se dole. Ali, moja priča je o ljubavi. Neki kažu da su pravi ljubavnici jedna duša razdvojena po rođenju. Te dve nepotpune polovine celog života težiće da se ponovo spoje u jedno celovito postojanje. Međutim, postoji jedan problem, on je gore, u drugom svetu, u kosmosu; a ja, ja sam dole, u ovom praznom i osušenom svetu. Usamljena, sanjam. Čekam ga bolesno i opsesivno, da me zgrabi i odvede, daleko, gde niko ne zna gde. Da izgubimo se u večnosti, nas dvoje, bele lepote. Naša večnost biće esencija, moja divlja čežnja.

Ponovo noć, a ja željno čekam. Oblaci svuda- tamni, sivi i sumorni, besni i ljuti. Igraju poslednji ples po crnom nebeskom svodu, bez tebe, lepote bele. Tužna sam i sada samo je vetar usamljeniji od mene. Tu noć sam te sanjala. Sama u vodi, nadire oluja. Pokušavam da te vidim, ali vetar silnom jaćinom duva, gura oblake i prekrivaju tebe.  Bio je to loš znak. Nešto se dogodilo sa mojim osećanjima. Gledam žuto lišće, koje jedva ostaje još nekoliko sekundi u životu. Ono šušti na vetru kao da je tek sad nastalo, novorođeno, sa pregršit energije. Ponekad vidim da senke napuštaju predmete, ali zapravo to samo ti nestaješ u ranu hladnu zoru. Suza teško pada na vodu i tužno je zatalasa. Ta voda sada je mračna i pusta, bez tebe.

Ti, velika santa leda, pojavna zvezda sjajna. Poželim da nisi toliko daleko, da nema granica, okova, stega i okova. Poželim da noć se pomeša sa danom, noć se izduži, a ti budeš tu. Zaista, svagda me opčinjava ta smena dana i noći, objava vasione, kada dolaziš ti, bele lepote.  Znam da nisi usamljen pored toliko svetlucavih zvezda, koje gore vandrednim plamenom; ali kao što sfera ne može bez svake svoje zvezde, tako ni ja, ne mogu bez tebe. Tren, samo tren i trun sa tobom, ostvariće me i ispuniti do kraja mog malog života koji se gasi brzo kao prohujali vetar.

Mesecu, beli sjaju, idealu najviši; oduvek sam maštala da budem nečija bolest, mašta i inspiracija., ali ti si postao moja. Moja jedina opsesija.  Pored vode, prekriveni tobom, zajedno i u samoći, provodim besane noći. Starim. Osetim i znam, a nisam te dobila. Lažu kada kažu, da ljubav, jača je od čeličnih okova i granica- od svega!

Ne, ja ne umem više da te sanjam. Izgubila sam se. Nestaću, ali nisam tužna zbog toga. Tužna sam što te više neću videti, lepotu belu. Ali i sada, još uvek tražim, tvoj pogled beli koji nestaje u tami, a tišina ovih beskrajnih praznina užasava me.

Ove noći idem prema tebi i ogrlici od večnosti. Sjajniji si nego ikada ranije. Na tvom jastuku lice ti je blistalo, dok sam  pričala o mesecu i večnosti, potpuno nečujno za tebe. Kažem tu umrla sam još juče, ili prekjuče; a ti, pustio si kišu moćnu i tužnu, oluju koju sam sanjala. Voda je uznemirena, tvoj sjaj je crn, a zvezde su se ugasile. Sve oko mene, ništavna praznina je, crnilo u beskonačnosti.

Svemir, ta čudnovata i mistična pojava, bez gravitacije, jača od ljubavi  a praznija od svega na zemlji, pa i onih nesavršenih stvorova koji se nazivaju ljudi. Ne, ne možeš mi pružiti utehu, samo akvarele meseca na vodi. Nemam ti šta reći: samo mesec sijaće večno.

Published by