Pavla Banjac: Gitara

Узми ме, док пред тобом

непомична и нага стојим

Узми, или поведи са собом

и оживи, поново, прстима својима

 

Упиј у мене, немоћ, и глад

сав печал, све своје боли

Тихо, као ономад, млад

у крхко их, тело моје, утоли, а тад;

 

Пусти да певам, све што ћутиш

све страхове твоје, оно што дрхтиш, што слутиш…

Пусти, да љубоморном тишину правимо

док желимо, на глас, да исправимо, заборавимо…

 

И пусти…сахрани у мени

уздах сваки што се речи боји,

буру сваку што, иза њега, стоји

Сад, док још – овде, безвремени, затечени…

 

А онда, кад ти жице ове

у прсте, већ предубоко, зађу,

Кад те, друго неко, тело дозове

кад те препозна, к’о и ја, у безнађу – иди.

 

А ја ћу, беспомична, поново, стати

док, ти, нестајеш, у тмини глувој

и изнурена, у тишини сувој, кротко

само ћутати, ћутати, ћутати…

Published by