Nina Čegar: Za tvoje dobro

 

Polako sviće, ali i dalje se kroz polumrak probijaju zraci ulične rasvete. Grad je neobično krcat ovog maglovitog jutra. Kroz tu gužvu, pritom gledajući u mene, probija se sredovečna gospođa i prilazi X-u:

–          Vi ste krenuli kod nas? Čekamo da nam isporuče ta vrata već tri dana!

X joj je odgovorio odrično, međutim, nije ni stigao da završi rečenicu, a žena je već bila otišla kada nije dobila odgovor kom se nadala. Osim ove uglađene gospođe, niko nije obratio ni najmanju pažnju što na mene, što na X-a, iako smo u paru izgledali kao mrav i list koji je pedeset puta veći od njega, a kog taj sićušni mrav nosi na leđima. Zaista se zbog toga divim X-u. A i mravu. Ali ovo mu nije trebalo. Pomislio bi da prija zastati i napraviti pauzu, ali posle toga je mnogo teže krenuti. Uostalom, izgledalo je kao da je konačno uhvatio ritam, da se euforično zaleteo. Duboko udahnuvši, stisnuo me je još jače, sam se pitam odakle je crpeo snagu, i nastavio dalje.

Polako smo se udaljavali iz gužve, zbog čega mi je laknulo – da sam na X-ovom mestu ne bih voleo da taj obavezan, a tako mučan performans ima publiku, pa čak iako ta publika nije mogla manje mariti za to što mu se dešava. Ali olakšanje koje je doneo nedostatak gledalaca nadoknadila je strmovitost ulice na koju smo nailazili.

Voleo bih da mogu da pitam X-a koliko nam je još ostalo. Razmišljanje o tome i odbrojavanje sekundi koje se cede kap po kap bi njemu samo otežalo celo iskustvo. Možda je i bolje što ne mogu da ga pitam. A možda i on sam već razmišlja o tome. Voleo bih i da imam noge pa da možemo da koračamo jedan uz drugog, nas dvojica, ravnopravni. Njih je zasigurno bolje što nemam, jer X nikada ne bi postao ono što će postati, a ja ne bih bio ono to jesam; kakva su to vrata koja imaju noge?!

Zanesen razmišljanjem, sve dok nisam počeo da se tresem od X-ove drhtavice nisam ni primetio koliko uzbrdica postaje sve strmija i da sada više oko nas nije bilo kuća, već samo beskrajna šuma. Činilo se da smo hiljadama kilometara daleko od najbližeg naselja i da je nemoguće da smo u njemu bili jutros.

Tada, kada sam bio ubeđen da me X može ispustiti u svakom trenutku, da više neće izdržati, na vrhu brda, između krošnji drveća, stidljivo je počela da se prikazuje jedina ljudska tvorevina u toj netaknutoj prirodi, koja se, međutim, neobično dobro uklapala u nju i kao da su jedna drugu dopunjavale i time zajedno oslikavale nestvaran prizor. Iako X savršeno zna gde se kuća nalazi, momenat kada se ona mogla ugledati mu je poslužio kao gorivo – odjednom mu se hod ubrzao i stisak šake postao jači, a opet sigurniji i smireniji. I poslednja sumnja da ovo i dalje možda nije kraj raspršila se kada sam video prazninu na ulazu u kuću. To je to? Ovo je moj dom, zauvek.

Kada me je spustio i dok sam stajao naspram njega prvi put sam video X-a. Bio je modar i slivalo se sa njega. A onda sam video ruke. Raskrvavljeni žuljevi kojima se ne zna broj. Ali zato lice…Jedina reč koja se sa njega mogla pročitati bila je blaženstvo. Da, tako izgleda čovek koji stoji na ulazu u raj. A onda me je oprezno, kao da ne želi sebi da uskrati ni sekund zadovoljstva koje mu pruža ovaj momenat, uhvatio za kvaku i što je sporije mogao otvorio me, a zatim ušao unutra.

Published by