Jovana Kalaba: Stvaranje sveta / Otiče

Stvaranje sveta
Iz ugla ovog Papira

Uzima me. Pomalo besno i uplakano, ali gordo, počinje penkalom i suzama da oslikava po meni one čudne znakove u vidu slova. Više nismo „Tabula rasa“, ni ona, ni ja. Moja belina postaje mrlja. Ja sa njom odrastam i srastam…

Prosipa po meni misli. Svako bi pomislio da u glavi nosi oluju. Pod njenim penkalom sam kao more koje obuzima bura. Uzburkan, nemiran i nestalan, a opet… Potpuno njen. I svaka njena misao, moja je plima.
Tako niču neki čudesni svetovi. Pre nje sam samo čistina. Neobrađena zemlja, okorovljena…ali potajno plodna. Tu, po meni, ona sadi svoje bure, plime, kazne i grehove, cveće i vrtove, voćnjake i vinograde… Pa se slade time oni što ne umeju naći spas u svom bespostojanju.
Ja sam njeno Čistilište pred Raj… ili večno izgaranje u Paklu.
Po meni, ona večito gubi svoju dušu. A onda je traži, kao da gradi sopstveni lavirint zbivanja… I ne trebaju joj ljudi više. Ja sam oaza u pustinji njenog života.
Mnome se napaja kad je iscedi strah.
Jedino sa mnom, život nije krah, peh niti skica. Ja sam njen san u snu svakog sna… U središtu stvarnosti. Na meni, od nje, ostaje prah, od kojeg će krila raširiti feniks. I svaka reč, postaje na meni trajno rasuta… beskrajna.

Samo ja poznajem zvezdanu prašinu koju rasipa po meni… I to rasulo od trnja što bode njenu dušu po bedemima života… Samo ja razumem njen san, koji je pesma. A zbog te pesme, razumem zašto mene ovaj svet ima.
Čudno je ovo sažeto stvaranje postojanja kad je priča jedan Papir. Ja sam samo projekcija čitavih svetova koje kriju nečije tajnovite misli u tišinima tama. Zato postojim. Da budem svet. I da budem njegova lepota… pod rukama nekog čoveka, smrtnika. Taj smrtnik, Ona, na Zemlji je samo umetnik. A na meni, na svom Papiru, bog.

Otiče

(Realnost govori)

Proći će.  Prolazi. Prošlo je.
Vreme.
Patiš, u tišinama nekih međuvremenskih vremena
jer to samo umeš i znaš.
Jer si samo čovek,
propali bolesnik
koji ne razume život ovaj,
vaš.
I otiče ti oko jedno, oko drugo.
Nešto se iz oba sliva
Teško kao tama
i krvavije od krvi,
i mučnije od bola.
Crno pišeš.
Precrno misliš.
I ne pronalaziš izlaz.
Kao da si već pod zemljom,
kao da te odavno nema.
Što si poražen,
maleni čoveče?
Do juče si maštao o snovima…
Da, razumem…
Pa tebi je maštanja pojeo bankrot
i život je robija,
teški čelici zadovoljenja tuđih horizonata…
A gde su vaskrsli tvoji?
U tome i jeste problem.
Nisu vaskrsli.
Prevrću se po grobovima svekolike stvarnosti.
Izgubio si se u svom grobu i ti
zajedno sa njima.
A želeo si mnogo.
Prokleti čoveče,
shvati da ti i živiš baš zato,
da bi bespomoćno želeo
uzaludno se nadao
i propao jer u sivilu svog groba
nemaš više čega da se setiš.
Oteći će. Otiče. Oteklo je.
I vreme
i san
i život
i ti.

Published by