Aleksa Kovač: Špil

 

Došao sam ovde u džepu jednog mladića, deteta, zapravo, od osamnaest, možda devetnaest godina.  Prethodno sam bio u vlasništvu njegovog starijeg brata koji me je kupio na jednom vašaru pre nekih sedam godina.

Dobro me je čuvao za tih sedam godina. Osim par okrznutih ćoškova i žute boje koju vreme donosi svakom papiru, sve karte su bile na broju. Često me je koristio u raznim igrama sa svojim prijateljima. Koliko sam mogao da primetim imao je neki deformitet nogu, od rođenja valjda, i nije mogao da napravi čak nijedan korak bez upotrebe štaka. Zbog toga je često provodio vreme čitajući knjige u svojoj sobi, a ja sam ga sa površine radnog stola, na kom me je držao, iz dana u dan posmatrao kako čita. Ali dvaput nedeljno, sredom i petkom, njegovo društvo bi se okupilo u njegovom domu i za ogromnim kuhinjskim stolom bi pričali, pili i kartali se. Tada bi me on podigao sa prašnjavog radnog stola i preneo na kuhinjski, gde sam imao priliku da ga usrećim, makar dvaput nedeljno, i da zabavljam njega i njegove goste. Lista igara koje su igrali sa mnom je prevelika za pamćenje, a kamoli za navođenje. I na kraju kada bi svi njegovi prijatelji pošli svojim kućama, on bi vratio sve moje karte u kutiju i premestio bi me pažljivo nazad na svoj radni sto, gde bih ja čekao sledeće okupljanje, i tako jedno sedam godina. Posmatrajući kako na mene pazi i kako me brižno i pažljivo čuva nikada ne bih pretpostavio da će me nekome dati, ali se upravo to i desilo…

Jednoga dana sam čuo kako u kuću ulazi nekoliko ljudi teških koraka. Nije bilo veče za okupljanje društva tako da se nisam mnogo obazirao na to o čemu oni razgovaraju sa ukućanima, uključujući i mog dragog vlasnika, ali trebao sam. Nisam znao koliko će na mene zapravo uticati dolazak ovih ljudi i papiri koje oni nose sa sobom. Tek kasnije sam saznao ko su oni zapravo bili i zašto su došli. Ispostavilo se da su došli povodom mlađeg brata moga gazde. Došli su da ga regrutuju. Nije mi bilo jasno kako bi neko tako mladog dečkića mogao da pošalje u paklene čeljusti rata gde mu, očigledno, nije bilo mesto. Tada nisam očekivao da ću i ja sa njim uskakati u te čeljusti. Kada mu je bilo vreme da pođe, porodica se okupila za ispraćaj malog vojnika. Tada sam se nalazio u džepu starijeg brata. Nisam im video lica, ali sam mogao da čujem plač i jecanje. Moj tadašnji vlasnik je došepao do svog mlađeg brata i plačući se pozdravio sa njim. Potom me je izvadio iz svog džepa i stavio u ruke mladog mučenika. Ovaj me je dobro zagledao svojim malim smeđim očima iz kojih su klijale suze, potom ubacio u džep na prsima. Zaputilismo se polako na raport.

Nakon obuke i pripreme u umetnosti ratovanja, dečkić je spakovan na brod i sa ostalim mučenicima poslat na Golgotu. Naučuo sam da se rat već neko vreme razdužio i da su bili očajni za ljudskom snagom, tako da su vrbovali koga su stigli. Svako ko je bio iole sposoban je isporučen preko mora na ratište. Pored svega toga mladić je ipak bio najmlađi na tom čamcu. Mogao sam da osetim da je dečak uplašen i nervozan, nestrpljivo tapkajući nogom po metalnoj palubi, na veliko nezadovoljstvo njegovog najbližeg saputnika koji iz pristojnosti nije hteo ništa da kaže. Brod je polako pristizao stranoj luci.

Proveli smo jedan dan u improvizovanom vojnom kampu u ovom malom primorskom gradu. Raspodelili su sve pristigle vojnike, uključujući mladića i mene. Nama je dodeljen položaj u rovu na samom frontu. Nisam bio srećan zbog te odluke, jer to nije bilo mesto prikladno za ovog mladića, a ni za mene. Mislim da je i dečak iz čijeg džepa ja već neko vreme nisam izlazio polako shvatao u kakav ga, zapravo, inferno ovi stari oficiri guraju. Nervoza sa broda je prešla na kopno i pratila ga je kao drhtava senka. Ukrcan je na ogroman čelični voz zajedno sa ostalim muškarcima iz svoje jedinice i poslat je u pravcu opustošene i nepomične linije fronta. Polako truckanje voza i tišina u vagonu me je umirila dok sam sedeo u tami njegovog džepa. Primetio sam da se nisam duže vreme ovako osećao, bar ne od promene vlasnika koja mi je već sada delovala kao da se dogodila jako davno. Osetio kako prsti mladića čačkaju dugme na džepu, pokušavajući da ga otkopčaju. Bljesak svetlosti me je iznenadio, nisam video svetlost sunca mesecima, ovo je prvi put da me je dečkić izvadio iz džepa od kako smo se upoznali. Držao me je u šaci neko vreme, tiho zureći u moju kutiju. Ovo naše gledanje je trajalo neko vreme, sve dok me nije bez dizanja pogleda otvorio i izvadio moje karte. Prelistao je sve karte veoma polako, disektujući ih svojim svojim oštrim pogledom, kao da je na njima tražio neke skrivene poruke ili tajno značenje. Kada je stigao do poslednje karte u špilu, izvadio je iz gomile. Ostatak mene je vratio nazad u kutiju, pa u mračni džep. Nastavio je da pilji u tu poslednju kartu. Bio je to džoker, neki bi rekli jedna od suvišnih karata bilo kog špila, ali ne za njega. Iz drugog džepa je izvadio sve slike koje je mogao da ponese sa sobom. I njih je prelistao veoma polaku, ali brže u odnosu na karte. Kada je stigao do jedne od slika na kojoj su on i brat iz nekih mladjih dana zaustavio se. To je bila slika iz nevine mladosti, on i brat nasmejani stoje ispred vrata stare porodičme kuće. Bio je to prozor u vreme mladosti, neiskvareno ratom, nevino vreme. Stavio je tu sličicu preko džokera i ubacio u traku unutar vojnog šlema koji mu je dat. Pristigao ga je umor i odlutao je u snove uz polako truckanje voza. Osetio sam da se oseća mnogo mirnije, nešto od čega sam se odvikao u poslednje vreme.

Probudilo nas je zaustavljanje voza. Kroz tkaninu džepa sam video slab odsjaj svetlosti, bila je zora. Stigli smo na nekih par kilometara od fronta, ostatak puta se morao preći peške. Polako prilazeći rovovima iznenadila me je tišina. Sem priče izmedju ostalih ljudi u jedinici i šljapkanja blata nije se ništa čulo. Delovalo mi je čudno što se nije čula pucnjava oružija ili eksplozija granata. Zatišje pred buru? Verovatno. Bilo je još rano jutro kada smo ušli u rovove. Komandant nas je upoznavao sa situacijom i delio dužnosti svim saborcima u jedinici. Par sati kasnije, još u pre podnevnim časovima, počelo je ratovanje. Računajući na njegovu mladost, komandant je mladića i mene zadužio da pomogne pri kopanju i proširivanju rovova. Ceo dan je dečak lopatao, retko praveći pauzu da predahne i pojede zalogaj nečega. Taj prvi dan je za mene bio najčudniji. Oko nas pucnjava, granatiranje, dim i krv… A mi? Mi samo kopamo. Pretpostavljam da je tako i najbolje za nas, najbezbednije. Ali koliko zapravo možeš biti bezbedan ako se nalaziš na trenutno najgorem mestu na zemlji? Tada sam odlučio da ne dopuštam mojim mislima da lutaju u tom pravcu, zarad sopstvenog zdravog razuma. Ako ja meni ova situacija toliko nadrealna, kako li se samo oseća ovaj jadni maleni mučenik u čijem džepu ja tako ležarno sedim? O čemu li on razmišlja? Da li se uopšte usudjuje da pusti neku misao da mu tumara po glavi? Možda samo kopa ne razmišljajući ni o čemu, tiho nadajući se da će sve ovo brzo proći? Verujem da je to u pitanju, jer bih i ja tako postupao da sam na njegovom položaju.

Mali vojnik je neumorno radio do sumraka, sve dok mu komandant nije rekao da prestane. Da nije dobio tu naredbu mislim da bi kopao do poslednjeg daha. Zabio je lopatu u zemlju i koračao je do najbližeg suvog mesta da legne i zažmuri, bar na minut. Osetio sam kako se okreće neprekidno, nije uspeo da se smiri. Nakon nekog vremena je odustao od želje za spavanjem. Primetio je četvoricu vojnika iz njegove jedinice, isto sveži na ratištu kao i on, kako sede i čavrljaju uz flašu viskija. Pipao je džep u kojem sam se ja nalazio. Mislim da mu je upravo sinula ideja. Doteturao se do stolića za kojim sede ova četvorica i zaseo je sa njima. Potom je otkopčao dugme mog džepa i izvadio me je iz njega i stavio na stočić. Ovo je bila moja prilika da pomognem ovim jadnicima i da im pružim trenutak sreće u ovim teškim vremenima. Jedan od četvorice je predložio da igraju poker i ostali su se složili. Pili su, pričali i kartali… Posle nekog vremena sam skroz i zaboravio da se nalazimo na frontu opasnog rata. Bila je to prava prijateljska, kafanska atmosfera. Mali vrt raja okružen sivim i mrtvim paklom rata. Par sati je prošlo i svi sada bili već poprilično umorni. Završili su sa igrom i mladić je pažljivo skupio sve moje karte sa stola i složio ih je u moju kutiju. Ostavio me je na tom stoliću da čekam sledeće okupljanje. Naravno, ovo nije bila mirna porodična kuća i ovo nije bio moj stari, prašnjavi, radni sto, ali je osećaj bio apsolutno isti. Ovo je bio moj novi vojni položaj, moja dužnost, da ih čekam na ovom stolu i da ih na par sati vratim u neko mirnije vreme. I to sam sa ponosom i radio, iščekujući svake večeri i zabavljajući ih onako kako jedino znam i umem.

Prošlo je neko vreme od kako smo dovučeni ovde. Bilo je veče kao i svako drugo, ja sam s uzbuđenjem čekao momka i njegove saborce, umorne od rada i borbe, da dodju i da se kartaju. Kada su napokon stigli, bilo ih je samo četvorica, bez dečaka. Prvo sam pomislio da je možda zadržan negde, to uopšte ne bi bilo iznenađujuće, i pre se dešavalo. Potom sam primetio sumorne izraze lice četvorice sad već okorelih vojnika. Odmah sam znao šta to znači. Premišljali su se da li uopšte da sednu i započnu igru. Jedan je rekao kako mu ne deluje ispravno da igraju bez mladića. Posle kratke diskusije su ipak odlučili da će zasesti i igrati. „Šta bi uopšte drugo radili?“, jedan je napomenuo. Tako su i seli, i igrali, u tišini. Tek ponekad bi izbacili neku reč ili kratak izdah na sto. Nisu dugo igrali te večeri. Narednih dana sam pažljivo slušao okolne razgovore, nadajući se da ću uspeti od detalja da skrpim neku smislenu priču. Da saznam šta se dečku tačno desilo. Bio sam kao u transu tih dana, ni tužan, a ni ogorčen. Nisam nikada izgubio nekoga i nisam znao ni šta treba da osećam. One večernje igre kojima sam se pre enormno nadao, sada deluju besmisleno. Uspeo sam nakon nedelju dana da sastavim priču o tome šta se desilo. Ispostavilo se da je mladić bio na svojoj svakodnevnoj rutini kopanja i pumpanja vode iz rovova kada ga je smrtno ranio geler iznenadnog artiljerijskog napada. Pokušali su da ga spasu, ali nisu uspeli. Odmah je sahranjen u blizini rova. Voleo bih da me neko tamo jednom odnese, da ga vidim poslednji put. Ne verujem da će se iko setiti da me ponese do njegovog groba, ali ipak se nadam. Momci iz jedinice su doneli odluku da će svako veče obavezno odigrati bar jednu partiju karata u čast mladog borca. Smatrao sam to kao lep gest. Tako sam i ja opet dobio staru dužnost. Svake večeri opet vraćam ove očvrsle ratnike u neko mekše doba. Takodje održavam sećanje na mog mladog vlasnika, uz koga sam bio ceo ovaj put i bez koga nikada ne bih imao ovako časnu dužnost. Zbogom maleni vojniče.

Published by