Лена Малешев: Део имагинарног дијалога из још недовршене и незапочете имагинране драме

(наслоњени у зид, један наспрам другог, праве се да се сунчају)

М: Дали су ми још једну шансу да се поправим, да будем послушан. Рекли су да су уважили моју молбу и да смртне казне неће бити. Засад.

К: Али ти јеси послушан.

М: А као да је битно.

K: Мени исто, рекли су да ће паузирати процес до даљњег.

M: Који процес?

K: Мој процес.

(пауза)

M: Аха… Мислио сам да не желим да умрем. Надао сам се овоме, искрено. А сад ме је срамота што сам ово прижељкивао. Накако је исто као и пре, испразно. Не знам, мисли ми никуд не иду, врте се у круг.

K: Како у круг?

M: Па тако, лепо, никуд не стижем.

К: А куд треба да стигнеш?

М: Не знам.

K: Ја сам се стварно надао да ће ме оставити на миру. Та суђења су била мукотрпна, сваку мотивацију сам губио седећи тамо. Нису чак ни причали о мени, изгледало је као да су се састајали да би служили неки обред свевишњем, а ја сам само жртвено јагње. И сам знаш са каквом oстрашћеношћу они говоре тамо.

M: Где?

K: Аман, у судници!

M: Аха, аха… А шта ја знам нисам их слушао. Јесте ме био страх, али то што су говорили није било битно. Можда би било боље по мене да имам толико елана као ти. Или не…

K: За шта ти суде?

M: Ни за шта, у ствари. Теби?

K: За све, заправо.

М: Тешко теби!

К:(увређено, устаје)Тешко теби! Не завиталавај. Знаш, одувек сам осећао као да носим неки камен на леђима, неки терет. Имам осећај као да ме људи осуђују због неког ожиљка на челу за који само ја не знам. Омаловажавају ме, праве ме будалом а не знам зашто. Крив сам, а не знам због чега. Нећу да ме понижавају. Али све сам давно пустио низ воду. Или нисам ја ни одлучивао.

M:(као из сна) О чему?

K: Не знам ни сам о чему сам одлучивао, о чему нисам.

M: Ма пусти! Неважно је. Људи су лицемери. Не постоји та одбрана која ће те од таквих спасти.

К: Каквих?

М: Па онаквих.

K: Ко ће њима да суди?

M: Коме?

K: Па њима о којима причаш.

M:(надобудно)Не брини, треба те сујете нахранити. Тај систем обожавања невидљивог свевишњег ће сам себе појести. А и свеједно је, свима нам се за нешто суди и на крају умремо. Како се то разликује од живота?

K: Ког живота?

M: Хаха, о томе ти и говорим – који живот!

K: Па слободан си.

M: Ма која слобода…

K: Имаш право.

M: Наравно да имам, и склони ми се са сунца.(нервозно)

K: Али, ми смо у затвору.

M: Па шта, не могу да се сунчам?

K: Па нема сунца.

M: Ма седи ту и ћути!

K: И?

M: Шта „и“?

K: Шта сад?

M: Шта?

K: Шта год…

(наставе да се сунчају)

Published by