Sonja Jovičić: Ne boj se / U ime besa / strast i čamotinja / jedna tužna priča

Iz ugla straha i vremena

Ne boj se

Dokuči me

Obrazloži me kroz sliku i stih

Prenesi mi iz sna tu priču, iz tih očiju skitnicu,

Strahu posveti suzu i vezanu pticu, ti

Očiju dugih trepavica, umrtvljenih i sivih tegova što ti stvaraju podočnjake

Milo moje, izglancaću svoje očnjake u ime nemira

što te slama i prožima, struji živim nervima

Ne dozvoli crni dim iz mog šešira da te odnese

Nisi od ljudi što sebe obese; pušku usmeri drugačije,

Taj vetar što osećaš obuzdaj, stišaj kao mladunče hijene,

povik u noći iza stene, puškom izravnaj moći sebe i mene.

Stani na momenat, pet ili sedam

Udahni me onakvog kakvog stvori me, kakav jesam

Zavoli me, te pozovi kad zatrebam

Da pijemo, vodimo ljubav pa podelimo cigaretu, taj dim,

Dok ja soliram i pravim purpurni podliv

Na tvojim grudima, a na butini žig

Na obrazu sramota, u uglu oka leptir, ja čekam mig

Pusti leptira da beži, kad ne možeš ti

igrajmo se sami, u tišini, mokroj travi, na obali što more plavi

Među crvenom svilom i zajedničkim dugom prema časti

Upoznaj me sa istorijom, budimo drugari,

Budimo braća u vremenu i unakrsni bulevari,

Znamo jedno drugom broj, namenu i sablasti

U našoj svađi uhvaćen je on,

umlaćeni momak što moli za cigaru,

Dve čaše vinjaka i poljubac na bulevaru

A ti žena što rađe spava sa mnom

Što pije vino dok piše pesme i priča fino

Ja te gurnuti neću, ja te poklapam i činim teškom

Moja šaka oko vrata, lisica na zglobu i teg na stomaku,

Prsti u kosi, tvoj idol i krik u ponoći

Između straha i svojstva stavi povlaku

Pa spoznaj ko je orao na dužnosti a ko ptica bespomoći

Ko ljubi a ko časti, jedno drugo voli bez vlasti,

A koga čeka momak na bulevaru, i ko će njega da časti?

 

Sebi daješ preveliku moć!

U zabludi da samo ti postojiš, i noć;

A ja te varam sa mozgom, konteplacijom i misli,

Ti si samo moja provera, tužna varijacijo

Moj tihi momenat u noći života,  mladosti i podlosti.

Dozivam te retko, tada radosno,

Jer ukrotih te, ti si plaćenik zaspao,

Jednom si bio pakleni ris, željeni vođa ili opaki div

Sad divljina što pleše u kavezu dok ti zovem bis,

Igraj zanosno, zaradi platu i opis

Dok ne shvatim šta koči odluku,

Obezvređuje reč i odlaže pouku.

Plakala sam, što zbog tebe ne bih, znala sam

Da ne znam taj potpis

Tu laku ruku, stomačić slova i spušteni red

Ne prepoznajem sled, ni pomak, ni brzinu ni reč.

Ja sam stožerni pesnik, maglina i ćutnja

Tajanstvena volja i ubitačni stih,

Možda ne znam ko odnese mi povik,

Hladnoću i staloženost, mir,

Samo znam da to nisi bio ti

Zato ućuti sad, gutaj svoj crni dim

Gde ima dima, bilo je i vatre, plesa oko gnezda,

Vina, insomnije i cigareta, gledanje vrh Zvezda,

Ali ti ne znaš za mučninu, spin što pruža temperatura,

Glasnu pesmu, tišinu što opušta

Zagrljaj i topli trepet usled tuđeg daha,

Krevet razrešenja i trunčicu slatkog zaborava

Ni ja ne znam vreme, mesto i obistinjenje

Put nikako, destinaciju još manje,

Neka traje kao što talasi udaraju u obalu

Dok ova divlja mačka broji slapove,

Upoznaje Sunce iako je ono ubija,

Baca se u ruke neprijateljskih planova, a ona oštri kandže,

I čeka da se navikne na njegovu svetlost, toplinu i želju

Da savlada bujni nemir i težnju da se otisne

U šumu, skrivenu pećinu ispod grebena

Što gleda na pučinu nadirućeg vremena

U pećini da ćuti, sprema se za lov i krv

Više nije crv, udiše nadraženim nozdrvama ulov

Plen je postao lovac, a mrtvo u njoj trn

Trn oštrica, a ona ledenica hladnih ivica,

Sa povezom preko očiju i smrtnom željom združila se

Daljina postala blizina, a presuda stečena

Tad je povez skinula hrabro i počela je igra.

Bila je davljenik u reci straha, kad je spoznala

Da reka teče i boriti se valja, i borba je izdržaj bitka u nepogodi

Vreme je prijatelj bitka i ono mu prija,

Vreme daje nesposobnom što sposobnog ubija,

Vremena sada nema, kao ni straha

Jer nekadašnja srna reinkarnirala se preko dana,

I dani su zato noći u želji ljutog lovca

Ponoći su zenit moći i one kuju mač,

Što nosi srcem ledenim, srcem ganutog borca

I za svaku dušu dođe vreme klonuća,

Svaka kandža jednom zagrebe tlo od pruća,

I sa strahom obuzdanim udari stazom bespuća;

Tada zove Vreme,

Tada plačem, “Vreme!”

Vreme, bilo te je kao kiše u tropima, gde si?

Vreme, imalo si snage kao uragan, palo li si?

Strah je igra za male, ja sam sada velika

Jedan velik raspad, sopstvenom kandžom mi probušen padobran,

Slećem na ledenice kakve sam u srcu gajila

A više od svega,

Velik sam čemer, smrdljivi jad,

Melanholija je vazduh što dišem pušačkim plućima,

Osetiš li smrad mene, postala sam gad

Što se ne bih podelila, Rahu i Ketu postala,

Prvog tebi poslala, drugog Strahu,

Da me dalje čerečite, hranite me prahu,

Da me ti, Vreme, čuvaš – glavu bez tela,

bez pohotne vreline i gladi kukova.

Broj mi uspehe pokleknućima

I ljubavi kapima krvi beskrvnog vampira.

Onda pogledaj mi u oči dugih trepavica,

Na njima se nakupio studen i čađ;

Na jednom milim obrazima,

Koje si, o Vreme, ljubilo, divilo se nijansi

Sad padaju tople suze, što si ih se snebivalo

Snebivala se ja tvojih pokušaja i šansi,

Snebivala se sebe,

Više ni to neću moći;

Da mi je opet tvog očinstva,

Postala bih nevinost detinjstva.

Iz ugla besa

U ime besa

I što si tako otišao?

Kako je smeo grom u koprivu,

Molitva u nedelju?

Kopita u srce, bes u nežnost

Svet izgubio svaku gre’out, svu volšebnost

I vratio si me u pakao kao knjigu u biblioteku.

Kome si dao spremnost na sve, i kišu

U noćima kada si odisao strast i tugu na mom ognjištu?

Pesma zatvara, bes iz mene progovara

Volela te kao jesen kišu,

Pričala o tebi kao osuđenik o sudištu

U tebi beše kraj, i voditi ljubav u tom skloništu

Beše kao daviti se na izvorištu tvojih sokova,

Tvojih dahova i priča

Ljubiti gadost i mrtvo ne vredi,

Jer si sagoreo gorivo; džin si sedi

Sede imaš, a godina manje nego ja,

Manje reči no govornik a više žuči no gubitnik

 

Kloni se pakla o kojem sanjaš,

Jer snaći će ovna nadahnuti Parnas mojih prijatelja,

Tvojih krvnika

Sada duša što bi te osudile kao građani seljaka

I pesnik kobilara

I ne zaboravi nežnost. Treći put, nežnost,

Svrhu koju sam tvorila iz pepela

Jer izgorela otrovnica nema šta da izgubi,

Sem dima i načela.

Alkoholno sada ludi

Da te raščereči i iz smrti probudi

Zarad tebe skida okove besu,

Prepušta mu dominaciju,

Izdvaja mu najdužu parentezu

Čitavu askezu poništava

I nudi besu lepezu

Da se ohladi, jer suludo varniči

Gori I topli me u hladnoći

Preuzeo tvoju ulogu, tvoje mesto u meni,

Baš kao i tebi

Daću mu potpunu prevlast nad ovim telom,

Uradiće ti sve što sleduje, pa posuti pepelom

Zato će bes mesto mene kročiti

U bol, žalost i dug

Dobro valja popiti za stara vremena, i

Nek ti hrabrost postane drug.

 

Bes:

“Klekni! Pred svojom boginjom,

I moli joj se pažljivo, kao što si već radio

Ovaj put ću ti zgrabiti kragnu

Zgaziti kao crva, kao triler melodramu

O, radiću ti sve što si želeo

O čemu si sanjao, što si tako visoko poleteo?

Možda bio Sunce njenog života,

Meni si krotko mladunče što zaklati valja

Možda si bio slepi ovan, tražio crveno

Sad tražim ja krštenje vatreno

Za najvećeg dužnika na planeti

Za najnevernijeg vernika u njenoj crkvi

Za smrdljivog gada što čekao je Veneru,

Gosn Mars, sad pred sobom imaš đavola i ženu.

Hoću ubiti neveru u tebi,

Dakako ćeš plakati i moliti, zar ne bi

Još jednom njeno stopalo, njeno grlo

Možda crno i muško, ali vrlo

Jako i rečito?

Sad te budim i bacam u večito ognjište

Gde trule deca što ne prežive bojište

Na bojištu behu ljubav I ego,

Ti napravi od toga sprdnju, jer te uhvati vertigo

Uhvati te sumnja i slabost gde nije smelo

Sad nema potrebe za vertigom, jer svaki

odbrambeni mehanizam pljujem,

Ne trpim, već mač mu kujem

Tebi kujem najveći, po zasluzi,

Jer razljuti jedinu koju mogao nisi,

Smeo nisi;

Samo postojanje tvoje biće kazna,

Po sopstvenom modelu postaćeš nakaza

Pružam ti časni mač, kao jedini spas

Sam ćeš spoznati poraz i obraz

Koji jednom beše rumen,

Sad posta’ siv, beskrvan, a pogled potrošen

Uzalud, u ime duga, u ime dugog puta,

Što gaze jadnici i crna srna.

Strast i ČAMOTINJA

Idemo

Pusti me da idemo

Niz pomrčinu gladi, niziju strasti

Duž toka reke što još teče

Jedina što još peče

A onda me pusti da plavim san podbulog heroja

bespomoći, bez naravi i ispomoći

U moja teška krila padajući možda ćeš moći

Izbavii se iz ponoći života, zenita srama

Centra svega i dubine ničega što stvara million

Pišući u lokalu

Usred bestida, usred ništavila, pateći

Pateći za uzbuđenjem i blamom sred Dunava, hoćeš moći?

Moći da mi ugledaš te zaroniš u oči zeleno – sive i krajnje dosadne

Od dosade požutele, podbule do dna punomoći

Dok sivilo ne izrodi strast, i kamen ne proplače,

Dok suvo ne postane vlažno, toplo i dopadljivo,

Nećeš kročiti

Nećeš utoliti žeđ ni spoznati strast

 

Zar u meni tražiš strast?!

U propaloj žalosti, rastućem mamurluku i tinjajućoj želji da skočim s mosta?

U umornim nogama, još umornijim severom,

Najočajnijem ophođenju te hrabrosti?

Hrabrost nastupa tamo gde budućnost neće

Hrabrost hoda stazama patnje gde je zaborav ozdravljenje

A izazov pomak

Umlaćeni momak što moli za cigaru,

Dve čaše vinjaka i poljubac na bulevaru

 

Tu tražiš neviđeno, to zoveš strast

To prozivaš lepotom, a ja praznom flašom i posrnulom ambicijom,

 

Otrovnim imetkom, svega gladnom

Mermernom Venerom

To zoveš mojim imenom,

Mojim imenom zovem te ja, da me upališ

Zelene oči ukrasi plamenom a stopalo štiklom,

Da podseti na to

Na strast i velelepnu propast

U to ubaci panj, pa broj godove kao bog

Jer bog si, a smrtan kao svako

I bog si u mojim rukama, van toga plan

Plan od kojeg mi kukovi njišu

U svom skladištu potraži upaljač

Naći ćeš da ruže mirišu.

 

Naći ćeš da sreće postoje i nijedna od njih ti ne pristoji,

Pristoji ti osušena munja noći, dođi joj snen

Opiće te i zaboravićeš gde živiš,

Kome si se molio i ko te tišti,

Vučica pametna i gorda, kraljica života

U telu mačke, u telu grešnice, u plamenu uništenja

Ja sam bezobrazni izostanak pomoći do pregorenja.

Jedna tužna priča

A onda kada prestane

Samo boleće

Ili boleti neće, ja ne znam

Naposletku ne znaš ni ti, jer si Sunce a ja Mesec

I živiš topao, sjajan, dominantan

Ti si prvi čovek, a ja kamen, i bacaš me ali ništa iscediti ne možeš

Sem praha večnosti i noćnog smrada

Beštiju u bespomoći

Nepomičnu vešticu ponoći

Vesnicu parapomoći.

 

Talasi plešu sa peskom

Jednim bljeskom me uspavaš, kao srnu,

Kao metkom pticu, lovac si

A ja noćna životinja, neman

Divlja mačka

Kad sijaš, nema me, jer ne priznajem dobrobit zla

Ne priznajem svetlo nad mrakom, jer svetlo topi, mrak ledi

“Imaš li šta stakleno pri ruci?” obezbeđenje pita

“Ništa sem srca”, um mi skita

Moje srce je ipak ledenica oštrih ivica, kao ona što je slomila Titanik

Ti si samo početnik, ti si molećiv i padaš

Želiš li još? Imam štogod bolno

Imam mnogo toga besnog i divnog

Toliko neobuzdanog a tihog

Neznanog

Padobran sam u bolesti,

Ali infekcija zapisana u povesti.

 

Čujem poziv iz svetloplavog neba

Eto moje Sunce, moja ugušena dreka

Volim te, Sunce, ali pred tvojim korakom

Bežim

Nipodaštavam trud i pesmu i jezik i prste

Tvoj trud, tvoje prste

Srećem hordu drugih, hladnu i neobdarenu tobom,

Nesvesnom mnome

Gladnom mnome

Tužna horda zaluđenika

Tužna sam i ja i projekcija istoka na meni

Projekcija mog juga na tebi što te pegavi i pogoršava.

 

Ruke plešu sa nogama

Jednim potezom me ubijaš, kao laku, kao malu,

Kao metkom pticu, lovac si

A ja noćna životinja

Divlja mačka, šarena, a ti pegavo Sunce

Ubica si mog života, noći

Poljubi me, otrči, prestaće tvoje moći

Samo ti osetit’ ćeš moći

Kad padobran pocepa kandža bespomoći.

Published by