Jovana Lovre: Nikad pročitana

Stojim ovde već duže vreme, sama. Oko mene gomila, ali opet, sama. Vidim te kako listaš stranice i čitaš priče nekog drugog ali nikada nisam osetila toplinu tvojih prstiju na mojim koricama. Lažem, jesam onog dana kada se pojavilo nešto za čim sam oduvek čeznula. To si bio ti, uzeo si me i zaštitio. Tada sam osetila nešto što nisam nikad do sad ali tada sve kreće nizbrdo. Nema tvog dodira. Usamljenost. Ona nije više deo mene nego cela ja. Ti si učinio da taj osećaj nastane onog trenutka kada je u meni postojala nada.
Možda nisi spreman na sve ono što ću ti reći, možda ne želiš da čuješ. Ali, zašto si mi dao lažnu nadu? Godinama maštam o tome kako očima gutaš ovde ispisane misli dok nežnim vrhovima prstiju listaš moje stranice. Maštam o tome da ti značim nešto.
Shvatam da zapravo nisam jedina koja oseća to. Okrećem se i oko sebe vidim snuždena lica onih u kojima si isto tako probudio nadu. Takođe, vidim i one na koje sam ljubomorna. One koje su osetile tvoje suze, smeh. One kojima si pružio šansu. One koje nisam ja.
Stojim i dalje, ali više nisam sama. Ti nam nisi pružio šansu ali zato mi jesmo jedni drugima.

Published by