Danijela Ristić: AKO TO MORA DA BUDE U NEKAKVU JESEN, NEKA BUDE („Jesen u mojoj ulici“)

Bilo je to one jeseni u junu. Kad me je sunce zamaralo više od ljudi i nosilo me preko granica ludila, kada sam želela da me spali i završi s tim. Ali nije to radilo, udaralo mi je u glavu i teralo me da se sama dokrajčim. Ipak, nisam to činila. Ne postoji pravo objašnjenje. Celog života sam čekala smrt, ali mi nikada nije palo na pamet da nešto sama uradim. Pa ni sad. Stvari su mi se dešavale. Tako mi se desilo da baš od svih ljudi na ovom svetu naletim na tebe. I to u mojoj ulici. Stojim na suncu, ali se tresem. Sve mi se vraća. Slatki miris tvog osmeha. Iako se trudim da sve to potisnem, s vremena na vreme iznova preživljavam scene u glavi. Tako stvarne. Oktobar je. Onaj oktobar kad sam bila srećna. Slepi oktobar koji si mi uzeo, one jeseni koja ne izlazi iz mene i iznova se ponavlja. Moja smrt je ciklična. Više od svega sam želela da umrem, ali ne i da me ti ubiješ. Ti moraš mene da ostaviš. Ja ću da ostanem i večno sanjam tvoje nežne oči i grube ruke, tvoje udarce da oplakujem kao zagrljaje i volim svoje ožiljke kao tvoje poljupce. Voleo si moje ridje lokne. Ponovo osećam vaše poglede. Upirete prstom u mene: „Ubica“. Smejem se. Vi ste ubice. Ja nisam zgazila mrava, praćkom u čelo sam pogodila tiranina. Ja sam ubila dzina. Onda sam ga na svojim leđima nosila i ostavljala u svim vašim ulicama da ga sahranite po svim vašim običajima. Plačite. A mene gazite i igrajte po meni u vašim teškim čizmama. I pljujte me. Da barem znam da jesam kriva. Potvrdite mi zločin. Da barem prestanem da ga viđam svake jeseni dvanaest meseci u godini. Da se samo ovaj put ne smeje. Neka me gleda mrtvo. Pustite me samo da omirišem trulež koja nije iz mog mesa.

Ipak, i sada je lišče imalo boju moje krvi. Lišće po kom ste bezbrižno gazili, nezainteresovani. U mojoj ulici svake jeseni. Pa i ove u junu nakon što ste mi pucali u glavu iz moje ruke. Razlika između mene i vas- meni nikad ne prolazi jesen.

22. jun 2016.

Kao omađijana, stajala je ispred mene. Video sam da će to uraditi. Takvu je nisam pamtio. Praznih očiju, sa crnom kratko ošišanom kosom, sva u belom, sablast koja me proganjala. Za par sekundi je ležala na zemlji natopljena krvlju. Otišao sam i ostatak leta proveo na moru. Bilo je lepo.

Published by