Немања Малетин: Поглед кроз прозор (Јесен у мојој улици)

Шта је видео када је погледао кроз прозор. Готово ништа; тек мало траве, бетона, по који цвет, и само ако је погледао у правом тренутку може угледати пролазника који жури, можда бесиљно, али га тај пролазник сигурно неће приметити. Али погледом кроз прозор види све. Читав један живот. Види јесен, олују, кишу… Чује како ветар хуји поред спољњих зидова. Снажно ломи вадух кроз који журно пролази, као и онај човек, али ветар бесциљно. А гране, гране се одупиру том снажном ветру, боре се за опстанак. У оваквим тренуцима улица је пуста. Нема никог на први поглед. Апсолутна несавршена празнина. Људи, затворени у сопственим празнинама, болују од живота. Индивидуализовали су се, нико им не треба до њихове примарне и мале егзистенције. Не размишљају ни о чему великом, само о неколико тренутних проблема реалног, па се и са тим тешко носе. Обузимају их гротескна осећања сплина, у крајности нихилима.

            Види нови живот- потпуно природни, у садејству с` природом. Осећа вандредно испуњење. Постао је вредан живота, сврсисходан. Коначно има могућности. Зна свој циљ. Време је постигло склад, као и његова душа, па макар то било и тренутно. Воли највише, а има најмање. Тада највише жели да живи, готово више од икога. Самоуверено каже: „Сваки човек је добар!“… И све би било готово идилично да однекуд ипак није провирила и једна сова, тај традиционални предзнак зла.

            Дише пуним плућима. Мирис иструлог лишћа. Чини му се да је све стало. Осећа патолошку равнодушност. Види лица, у тренутку, заустављених људи. Она су замућена као лоше урађен акварел. Нека су бледа, нека крвава, жута; а нека полуиструла, дисоцирана, као тела ископана из свежих хумки. Једноставно загасито плаветнило неба, без сунца, онемогућава јасно распознавање. Распознаје само силуете, гране готово без лишћа, тек по неки жути лист који чека тренутак да се спусти са висина, да се удаљи од неба, од свемира. Ваљда је јесен. Он лута без циља. Иде несвесно, вођен интуицијом. Не зна где је, не зна како да се врати, нема могућности, нема решења. Изгубљен у мислима, изгубљен у јесени, изгубљен у реалности реалног. И коначно постаје свестан. Плаши се.

            Чинило му се да не може ни очи отворити, јер би, само што он то уради, синула муња и главу му разбила у парампарчад. У тој глави брујало је тешко звоно, између очних јабучица и склопљених капака развлачиле су се смеђе мрље, а поврх свега осећао је мучнину. Мисли и осећа да умире. Али он не умире, само је мамуран због синоћне пијанке. Осећа се другачије, можда због ноћашњег сна, сна као илузије.

            Да, таква је ова јесен, непредвидива и спонтана; као и свака друга, а потпуно раличита од сваке обичне.

Published by