Лена Малешев: Пракса (Како сам провео летњи распуст)

„За вас нема распуста! Радићете овде, овде ћете спавати, овде ћете јести, живећете овде и овде умрети!“ биле су прве речи управитеља дома за сирочад на „свечаности“ поводом последњег дана школе. „Настава се завршила, али не и ваше учење. Фабрика Фијат дала је Дому добру суму новца за ваше мале руке, тако да ћете цело лето провести радећи тамо. Ми вам не можемо помоћи да нађете вредност својим мизерним, безначајним животима, али свакако да би било сулудо не искористисти вас до максимума кад нас је Бог већ казнио вашим постојањем.“ Застао је да погледа није ли неког увредио овим. Отупела лица боје испране крпе нису се мицала. Нема реакције. Успео је. Сломио их је. „Викенде заборавите. Имате доручак у мензи и сендвиче које ће вам тамо делити. Нико вам не гарантује стално радно време, тако да се и не надајте да ћете изаћи оданде пре мрака.“

Неко се накшљао дуго и суво. Тресући се од силине напада, трећег од јутра, једно дете је пало са столице. Сви су гледали кришом у њега, а нико од деце није се окренуо да му помогне – знали су шта им следује ако то ураде. Нико није хтео да угрози себе. „Изведите ту напаст напоље!“ нервозно се брецну управитељ бришући са чела зној. Домар га је шутајући натерао да устане, не пропустивши да му добаци све псовке којих се у том тренутку сетио. Одвео га је из сале чији су се зидови распадали од влаге. Цела зграда је сваког трена могла да се уруши. За њим је остала само флека крви на поду. Још једна рецка. Управитељ је био „отпала матора сврака“, како су га сопствени унуци прозвали – остао је у послу из „задовљства“. Његов циљ је одувек био васпитати младе дечаке и извести их на прави пут, „они су будућност“, говорио је. Нико му није могао ништа иако би га и најслабији поветарац могао усмртити.

„Да наставим, дневнице, наравно, нећете добијати. Заузврат, имаћете нешто монго вредније; искуство и нове способности које ћете једном моћи да уновчите. Ако изађете одавде. Ко одбије да ради биће избачен из Дома заувек, и може да се поздрави са нормалним животом какав вам пружамо овде. Проклињаћете дан када сте као последња олош дошли на овај свет. Једини начин да побегнете је да се убијете, а ако се на то одлучите, немојте оставити неред за собом.“ Зауставио се да погледа сва та млада испијена лица. Црпео је њихову енергију и хранио се њоме као најгора пијавица. Уживао је у томе. Уживао је у томе да их удара и злоставља на све могуће начине, сваки пут задајући себи задатак да смисли неки нови начин да им напакости. „Са радом почињете сутра, зато сиктер на спавање, и да нисам чуо гласа! И запамтите: Све је ово за ваше добро, бићете захвални једног дана вашим васпитачима и мени.” Jедног дана.

***

Иако их је третирао све као исту багру, нису сви једнако пролазили. Наредио је једном од професора да му доведе његовог омиљеног домца у канцеларију. „Душеке, додатну ћебад и чорбу за ручак знаш како можеш да зарадиш,“ рече му не удостојивши га погледа. Дете је остало скамењено. Сломљено, посматрало је фигуру своје зле коби. Бацио му је на под  ћебе као псу коску и рекао „Не троши моје и твоје време, знаш доро како ћеш отплатити ово.“ Дечак не рече ништа и угаслим очима погледа у управитеља коме се у том истом моменту озарило лице видевши његов бол.

***

Прошла су и та три лења месеца и домац се, једва преживевши лето, на силу одвучен, опет задеси у канцеларији управитеља. „И, мали,“, рече,“како си провео летњи „распуст“?

Published by

2 thoughts on “Лена Малешев: Пракса (Како сам провео летњи распуст)

  1. Čitala sam i slušala radove nekih, studenata, dakle mladića i devojaka starijih od tebe, i ono što me je užasno razočaralo je to da ne poznaju čitaoce. Naime, oni eksplicitno kažu nešto što se može iščitati iz ostatka teksta, čak i ako se nešto ne naglasi.
    Ti ne samo da si mi rekla sve, ne rekavši zapravo ništa eksplicitno, nego si me zapravo i inspirisala da napišem nešto svoje.
    Rad nije savršen, ali imaš potencijal koji će časovi Blogerame iskrisalisati.
    Srećno!

    1. Hvala mnogo! Najbitnije mi je i najdraže da sam te inspirisala 🙂
      Dug je put usavršavanja…

Comments are closed.